ЕУ је посегнула на светињу

Уочи наставка преговора о стварању Трансатлантског трговинског и инвестиционог партнерства САД и Европске уније Брисел је апеловао на Вашингтон да укине забрану за извоз сирове нафте која важи већ 40 година. Како преноси лист The Washington Post лидери ЕУ се у вези с тим позивају на кризу у Украјини и опасност по енергетску безбедност Европе.

Преговори који су започети још крајем 2012. године између САД и ЕУ о стварању слободне трансатлантске економске зоне до сада су се одвијали без посебних сензација. Уговорне стране су усаглашавале техничка питања као што су трговина пољопривредним производима, међусобне инвестиције, прилагођавање пореског система, међусобно признавање стандарда у медицини. Међутим, криза у Украјини прети да се на путу преговарачког процеса претвори у праву геополитичку бомбу. Не желећи да пристане на компромис с Русијом, Брисел на брзину повећава улоге у „енергетској игри“. Лидери ЕУ су средство за осигурање енергетске безбедности Европе видели у интензивној куповини америчке сирове нафте – и наишли су на чисто америчку препреку.

Подсетићемо на то да је забрана за извоз сирове нафте из САД уведена пре скоро 40 година због нафтне кризе која је захватила свет у току прве половине 1970-их година. Ова криза је представљала последицу рата на Блиском истоку 1973. године и смањења испоруке енергената од стране арапских земаља, што је довело до наглог скока светских цена нафте. Од тада су се све америчке администрације, независно од партијских боја, строго придржавале ове забране као камена-темељца система националне енергетске безбедности, рачунајући на попуњавање сопствених спремишта сирове нафте.

А сад је ЕУ позвала САД да отворе своја нафтна спремишта ради извоза у Европу и да на делу потврде заинтересованост за стварање трансатлантске зоне слободне трговине. У документу, који је припремио Савет ЕУ за предстојеће преговоре с САД наводи се да „актуелна криза у Украјини потврђује тешку ситуацију у којој се налази ЕУ у погледу енергетске зависности“ – јасно је да је у питању Русија. По мишљењу Брисела, скидање забране ће такође показати другим земљама „као што је Кина, да се две економске велесиле озбиљно односе према уклањању баријера“.

Ни за кога није тајна да преговори између САД и ЕУ о стварању трансатлантске зоне слободне трговине имају озбиљну политичку компоненту, - подсетио је за „Русију севодња“ шеф одељења за економске теорије Института за светску економију и међународне односе РАН Сергеј Афонцев:

- За Европљане је то политички потез који им иде у прилог с тачке гледишта тражења нових тржишта у условима смањења сопственог тржишта. За руководство САД је то одређени политички напредак на спољашњем фронту, који има за циљ да покаже успешност рада садашње америчке администрације.

Међутим, први пут се геополитички аспекат испољава тако видљиво – тим пре од стране Европске уније. Рачуна се на два заиста болна аргумента за Американце – озлоглашено „ослобађање“ зависности од руских енергената и „задржавање“ Кине. Јер, САД традиционално и у Кини и у Русији види конкуренте. А Русија осим тога има и колосални потенцијал у резервама енергената – објаснио је за „Русију севодња“ један од директора аналитичке службе за проблеме нафте и гаса руске независне аналитичке агенције „Инвесткафе“ Григориј Бирг:

- Подсетићу да се у Русији 700 милијарди барела нафтног еквивалента налази на копну испод мора на Арктику, на Далеком истоку и на југу земље. Овај потенцијал је крајње мало разрађен. И природно, овде постоји потенцијал, како за пораст вађења ресурса, тако и за повећање резерви.

Какве су шансе за укидање 40-годишње забране? У јуну ове године Бела кућа је већ изјавила да САД не планира да укине забрану за извоз сирове нафте. Међутим, по подацима америчког листа The Wall Street Journal, национално министарство за трговину је неколиким локалним компанијама већ дало право да прошире списак нафтних деривата које извозе у иностранство, укључујући и такозвану „супер лаку нафту“. Друго је питање што ће амерички угљоводоници по дефиницији за ЕУ бити скупљи од руских. Али то је геополитичка цена коју ће Европљанима бити предложено да плате због игара бриселских и вашингтонских стратега.

Петар Искендеров,