Жељко Ињац: Мештровић и Видовдан

У току свог уметничког рада Иван Мештровић је направио преко 3000 уметничких дела. Око 5% његових дела из најраније фазе припадају Косовском циклусу као што су Милош Обилић, Марко Краљевић, Гуслар, Срђа Злопоглеђа, Мајка Југовића, и други. Видовдански храм, архитектонски и скулпторски подухват којим су требали бити обухваћени сви радови из Косовског циклуса никад није реализован што због финансијских могућности што због политичких и историјских прилика. Цео пројекат је остао на дрвеној макети маузолеја која је први пут изложена на светској изложби у Риму 1911. а тренутно се налази у власништву музеја града Крушевца. Косовски циклус је код Мештровића трајао готово десет година а завршава се Првим светским ратом. Иако свега 5% уметничких радова, трајно је обележило Мештровића као интегралног Југословена и уметника који је фасциниран србском видовданском традицијом. У ноћи музеја на Белом Двору дрвена макета Видовданског храма бива за савремену српску јавност сензационално откриће, најављивано у медијима као „досад невиђено“. Интересовање за Видовдански храм због актуелизације косовског питања и видовданског завета у србској јавности постаје више од присећања на једног даровитог уметника. Поставља се питање зашто пројекат није реализован, али и много комплексније колико би он аутентично био у духу српске видовданске традиције. Реакција савремене српске јавности на овај пројекат иде од крајње усхићености што се ето неко „са запада“ бави(о) нашом маргинализованом традицијом до жалосне ксенофобичности према овом „хрватском склуптору“. Далеко од тога да мештровићев рад , пре свега Косовски циклус, није имао озбиљне критичаре, заправо њих је једино и имао, како у прошлости тако и у садашњости, почевши од краља, преко цркве, од србских и хрватских интелектуалаца па до комунистичких интелектуалаца титовске Југославије, где је врхунац ироније да српску традицију брани сликар и комуниста Моша Пијаде позивајући се на србско-византијску традицију које у мештровићевим радовима бечког сецесионистичког стила наравно да нема. На страну мотиви за овакав став, он је заправо најближи историјској и духовној истини реалног односа мештровићевског видовданског опуса према аутентичној светосавској традицији. Савремени хрватски критичари уметности сматрају да је мештровићева видовданска идеја понајвише политички инструментализована и антигермански настројена те да је стога,сматрају, имала пажњу и подршку Англосаксонаца. Ни овај став није без основа али је заправо њихово одбацивање Мештровића условљено дубоком цивилизцијском одбојношћу према србским митским мотивима његових радова. Мада се они готово никад не одричу Мештровића ипак је присутна конфузија у хрватским интелектуалним круговима где и како поставити овог великог светског скулптора и његову проблематичну фасцинираност „видованским митом“. Мештровић сам за себе говори да је од ране младости искрено одушевљен епском поезијом косовског циклуса имао обичај као зрео човек да у друштву рецитује песме у десетерцу па и да их сам саставља. Ово нам говори да је иницијални покретач да се бави ово темом заправо препознавање њене снаге и лепоте у времену које оскудева врлином. У прва времена опчињеност сељачком Србијом и исто таквим за њега Београдом не крије, не стога што је Србија само сељачка и што му је баш као таква блиска већ што народ има ту енергију косовског завета коју он препознаје и којом се одушављава. "...њихово срдачно гостопримство, њихов сељачки говор...будило ми је осјећај као да сам у повећаном селу, које је престоница једне веће покрајине сељака, онаквих као што су и моји гдје сам се родио, али који су још храбри и одважни онако као што су моји били у стари земан, који не даду да им је итко господар осим Бога...".„Осјећао сам да је то моја земља, мој народ и језик који је судбина противнародна подјелила, те да је подјела тек вањска, а у његовој нутрини да нема граница, и да ће та нутрина све умјетне границе порушити.“-говорио је Мештровић. Далматинско уметничко друштво „Медулић“ Мештровић оснива са кругом пријатеља, истомишљеника. Загреб не гледа благонаклоно на оснивање овога друштва у којем види одвајање од Загреба и приближавање Србији. Циљ друштва „Медулић“ је створити народну уметност на темељу јуначке песме те тиме афирмисати посебност југословенску у односу на аустроугарску. У том смислу треба гледати мештровићеву одушевљеност видовданском идејом, као ону потребну покретачку енергију за издвајање и формирање јужнословенске и унутар њега хрватске националне посебности и слободе. „Нејуначком времену у пркос“ је назив изложбе коју 1910. Мештровић отвара у Загребу скулптурама Косовског циклуса у узаврелој политичкој атмосфери након анексије Босне и Херцеговине и велеиздајничког просеца у коме се суди 53. Срба. Изложба је по свему била провокативна. Загреб нема претеране симаптије за Мештровићев рад у којем се велича србски хероизам и видовданска традиција. Већ 1911. Мештровић прави чувену макету од дрвета Видовданског храма која наилази на велику пажњу и којом се он практично винуо у свет познатих и признатих уметника. Од реакција на ову провокативну загребачку изложбу занимљиво је навести речи Матоша: "Мене као Хрвата силно боли, што Мештровић родом Хрват није нашао у повијести хрватској ни једну једину епизоду...заборављајући на Зринског и јунаштво небројених хрватских дијела...Стид и срам вас обузме, кад гледате те са мора мајсторе како се стиде свог хрватског имена и пришљамчује уз оно србско...". Мада и сам Матош на крају признаје да је Обилић кога је исклесао Мештровић једнако присутан и у предању хрватских гуслара ипак видовданско предање које је донекле присутно у Мештровићевој души као и радовима, Матош апсолутно не познаје нити разуме његову енергију. Међутим Матош је ипак у праву када критикујући Мештровића каже да је његов рад завршио у хипертрофији расне надмоћи, монументализму и истицању свега онога што је у име идеала запустило живот. Видовданску идеју која је била покретачка енергија многих уметника па и самог Мештровића није лако изразити. Мештровић као Хрват и католик, бечки ђак, и далматински сељак, ма колико пријемчив за српску традицију ипак је потпуно човек западне културе те као такав у својим делима даје виђење српске традиције очима једног западњака. Од свих уметника и интелектуалаца запада Мештровић се највише приближио разумевању и схватању Косовског Завета и видовданске идеје, па ипак његов Видовдански храм није ништа друго до један тевтонски храм посвећен раси, а скулптуре косовских јунака ликови сломљених титана. Мештровићев видовдан је европски видовдан, овосветски трагичан без разрешења драме у вечности. И поред свег његовог напора да се досегне видованска висина он је ипак европски а не србски, и земаљски а не хришћански. У чему је разлика између видовданске идеје у србској традицији и онога како је види Мештровић, а и бројни други западњаци? Они виде борбу и страдање, као што се у западној перцепцији Христа потенцира његово страдање. Но Косовска идеја се, као ни његов архетип Христова идеја, не зауставља на Великом Петку и страдању, она је свеобухватна јеванђеоска идеја, и Великог Петка али и Васкрсења. Дакле и страдања у времену али и победе у вечности. Не само сила танатоса већ и сила живота и пре свега сила вечног живота. Синтеза хришћанског и националног, небеског и земљског, божанског и људског у видовданском опредељењу је Његош преточио у својеврсно свето писмо Горског Вијенца да се „крсту служи а Милошем живи“ у којој су хероји трагични неретко са ореолом мучеништва, али и са заветом Богу и роду као јединим одговором на историјске изазове. Ту је она нада коју Мештровић назире у видовданској идеји и која га је највероватније и мотивисала, али за њега ипак мистично неухватљива те је никад не реализује у својим делима. Можда су за то заслужни и сами модерни Срби као наследници оних видовданских идеја од којих је Мештровић са правом очекивао више. Много више. Мештровић је у једном писму написао: "Не ваља нас дијелити по томе, тко је Хрват, тко Србин, тко је бољи,а тко гори. Та то дијељење је мене и потјерало из свих ексклузивних удружења више но личне интриге вођене против мене. Ми смо сви, који смо овдје изложили, једнако Срби као и Хрвати и имамо исту завјетну мисао. Како смије другачије да буде: кад смо иста раса, један језик, једна књижевност, мора да је и једна умјетност." За Мештровића заветна мисао, иако је добар познавалац његошевих дела и идеја у којима је заветна мисао кључна мисао, је само мисао о слободи у смислу независности јужнословенских народа који су иста раса, језик и књижевност. Јер како каже Мештровић у интервјуу београдској «Штампи»: "Срби и Хрвати то су два имена за један народ, само што је тај народ под именом Србин боље очувао своју народну индивидуалност, слободу и чежњу за слободом. Стога ми је то име милије." Косовски завет онако како га он схвата није ништа друго до једна чежња за таквом слободом, управо оно што у већини недостаје Хрватима. Свакако да је један од елемената видовданске идеје и слобода, но не таква слобода каквом се она подразумева данас или каквом ју је доживљавао својевремено Мештровић. Видовданска идеја подразумева слободу даровану од Бога, слободу од палости овога света, јер видовданска мисао своје извориште пре свега има у религијском искуству народа. Слобода да човек располаже својим поступцима без обзира на спољашње околности у којима се налази па макар оне биле и ропство-«Седи криво а говори право». Културна основа на којој је Мештровић замислио јужнословенско јединство је пре свега хуманистичка. Видовданска идеја је по својој природи теистичка. Центар јужнословенске културе Мештровића је човек, јужнословенски човек, његова расна особеност. Центар видовданске идеје је Бог и завет са Њим. Неспојивост ове две идеје је основним узроком разлаза мештровићевог са видовданском идејом. Но лако би ми изашли на крај са странпутицама мештровићевског доживљаја српске традиције да се она није запатила и у србској елити. Наиме код нас доминирају два става према видовдану први је да је то нешто ирационално јер „ко још слави свој пораз“ а други ипак види драматику и снагу видовдана но ипак не сагледава његову егзистенцијалну и хришћанску суштину. Одбацивање или криво схватање видовдана су обележја српске интелектуалне левице која на њега гледа негативно и деснице која на њега гледа мештовићевски или европски. Док год ми као народ не будемо имали прави и правилан однос према видовдану, а то значи однос какав смо вековима гајили, ми заправо и нисмо више баштиници те традиције. А то је духовни узрок и кризе идентитета код појединаца и народа у целини. Ми као људи и као народ не можемо да се излечимо док не излечимо свој однос према Видовдану. Све наше кризе – политичке, економске и друштвене ће бити превазиђене кад разрешимо кризу односа према Видовдану.