Бретон-Вудска конференција и СССР

Ове године се навршава 70 година  откако је у САД-у,  градић  Бретон-Вудс (држава Њу-Хемпшир) од 1. до 22.јуна 1944.године  одржана конференција са званичним називом „Монетарно-финансијска конференција Организације Уједињених нација“ (The United Nations Monetary and Financial Conference), која је установила базу послератног светског монетарно-финансијског система. Конференцији је присуствовало  730 делегата из 44 земље - учеснице антихитлеровске коалиције.  Председавао је министар  финансија САД Хенри Моргентау. Делегацију САД је предводио Хари Вајт, високи функционер у Министарству финансија, делегацију Велике Британије  познати економиста и функционер Министарства финансија Џон М. Кејнс, делегацију СССР-а – заменика министра за спољну тровину М.С. Степанов,  делегацију Кине – Чанг Кај Шек
 
Тој конференцији су давале делегације САД и Велике Британије. Х. Вајт и Џ. Кејнс су имали унапред припремљене предлоге о томе како треба после рата да изгледа светски монетарно-финансијски систем. У неким питањима позиције Американаца и Енглеза су се подударале, а у неким је било принципијелних разлика. Кејнс је предлагао да се за финансијски обрачун  страна  формира Међународна клириншка комора и да се уведе наднационална новчана јединица која би се звала „банкор“, при чему је препоручио да  се потпуно укине злато као светски новац.  Вајт је предложио да се као светски новац користи амерички долар, чијом емисијом се од 1914.године бавио Систем федералних резерви САД. Да би се то остварило Америка је била спремна да обезбеди слободну размену долара за злато, на бази фиксираног златног паритета. Да би се омогућила равнотежа платних биланса појединачних земаља и да би се одржала стабилност курсева валута (у односу на САД долар) предложено је да се формира Међународни монетарни фонд (ММФ) који би земљама додељивао  стабилизационе кредите. А како би се обновила послератна економија предлагано је да се оснује Међународна банка за обнову и развој (МБОР) која би кредитирала реализацију инвестиционих пројеката.

Победила је позиција САД чија је војна, политичка и економска снага у Бретон-Вудсу одиграла  одлучујућу улогу. До тада је у подрумима трезора   САД било већ сакупљено приближно 70% светских резерви злата (без СССР-а).

* * *

О учествовању СССР-а на Бретон-Вудској конференцији одлучивао је Ј.В.Стаљин. То није било нимало лако. Сви су схватали да је Вашингтон замислио да конференцију искористи за међународно-правно  учвршћење сопствене финансијско-економске доминације у послератном свету. Такође није изазивала сумњу ни чињеница да ће на тој конференцији Велика Британија да се повуче пред Сједињеним Државама – она је већ имала прилике да се бори за опстанак свог колонијалног система  да се не би претворила у другоразредну земљу.

Још није  била формирана ни Организација Уједињених Нација, а Вашингтон је већ изашао са иницијативом да се састанак у Бретон-Вудсу назове „Конференција Уједињених Нација“. Вашингтон није ни мало сумњао   да ће коначне  одлуке конференције бити оне, које требају управо њему.

Стаљин је имао добре (може се рећи и – поверљиве) везе са америчким председником Фрeнклином Рузвелтом. Често су закључци  њихових сусрета били најбољи могући. Међутим нема никаквих назнака да је Рузвелт активно учествовао у припреми Бретон-Вудске конференције. Сматра се да је америчке предлоге припремао  високи функционер америчког трезора (министарства финансија) Хари Вајт који је био именован за руководиоца америчке делегације. Личност Х. Вајта многи економисти и историчари проучавају и о њој дискутују већ више деценија. Воде се спорови о томе да ли је он био совјетски агент. Његов биограф Д. Риз подсећа на тајне везе Вајта са комунистичком партијом САД, па чак сумњичи Вајта да је шпијунирао у корист СССР-а. Емигрант Олег Гордијевски је говорио да је Вајта још 1935. – 1936.године  заврбовао НКВД СССР-а.  По ономе  што се поуздано зна, Вајт је симпатисао Совјетски Савез. Маштао је да ће се послератни свет базирати на савезничким односима САД и СССР-а. Можда је чак допринео да се донесу неке одлуке у корист СССР-а (у министарству финансија је био одговоран за питања међународне финансијске сарадње). Постоје и докази да је   преко совјетске резидентуре у САД-у  преносио Москви  тајна документа. Чињеница да је кршио америчке законе је доказана, али да ли је био совјетски агент или не – није доказано.

* * *

Колико је Вајтов програм који је понуђен на конференцији у Бретон-Вудсу узимао у обзир интересе СССР-а? У том моделу послератног монетарно-финансијског уређења света које је Вајт  успешно протурио на тој конференцији, улога и место Совјетског Савеза уопште нису одговарали статусу СССР-а као светске силе. Шта више, налазећи се у предложеном монетарно-финансијском систему, СССР је могао   врло брзо да изгуби тај свој статус. Систем је био американо-центричан, или још прецизније – доларо-центричан. У таквом систему СССР није могао да опстани  чак  ни као млађи партнер Вашингтона – као Велика Британија, већ само као другоразредна земља.

Довољно је да се погледају   количински параметри тог система. Под притиском САД на конференцији је извршена  следећа подела квота и гласова за Међународни монетарни фонд. Укупан износ квота ММФ-а  је одређен са 8,8 милијарди долара. Ево како су  оне биле подељене међу „Великом петорицом“ (у милијардама  долара): САД – 2,5;Енглеска – 1,3; СССР – 1,2; Кина – 0,55;  Француска – 0,45. Свака држава – чланица је аутоматски добијала 250 гласова, плус допунски глас на сваких 100 хиљада  долара сопствене квоте. На крају,  укупна количина гласова је износила 99 хиљада, при чему  су САД добиле 28,0%; Велика Британија – 13,4; СССР – 12,0; Кина 4,8 и Француска 4,8%. Када се проценти саберу три земље „Велике петорице“ – САД и њени млађи партнери – Велика Британија и Француска - имали су заједно 46,2% гласова, што је било више него довољно да Вашингтон и ММФ донесу било какву одлуку, која је за њих важна.

* * *

Мислим да су многи истраживачи преценили улогу Х. Вајта у вези са   формирањем монетарно-финансијског система. Прво зато, што последња реч у Министарству финансија САД није припадала њему, већ министру - Харију Моргентау -  који, обзиром да је био  министар од 1934.године, ништа лошије од Вајта  није знао   финесе светских финансија, те је   контролисао   Вајтов  рад на припреми америчких предлога. Уосталом, ни Моргентау није био последња инстанца. Данас се изузетно ретко помиње Маринер Еклс, мада је он представљао изузетно важну фигуру. Као и Моргентау, Еклс је од 1934.године био на највишим положајима у земљи, конкретно - био је председник Савета управе Федералног система резерви. Моргентау и Еклс су радили у спрези, само што је први са свог положаја отишао 1945.године, а други – 1948.  Еклс је на Олимп монетарне власти дошао из бизниса, спадао је међу најбогатије милијардере. При томе је увек био фигура у сенци, мада  је имао врло блиске односе са банкама Вол-стрита које представљају главне акционаре ФСР. Односно, основне идеје о послератном уређењу финансијског света су зависиле од банкара и Система федералних резерви, другим речима, од оних представника светске финансијске олигархије који су својевремено припремали пројект  под називом „Други светски рат“. Сада су намеравали  да пожању плодове тог пројекта. А што се тиче господина Х. Вајта – он је једноставно стављао на папир њихове планове који су се на то односили. Међутим,  председнику Ф. Рузвелту није дозвољавано да се тој кухињи превише приближи.

* * *

Мислим да су Стаљину резултати рада предстојеће конференције били познати много пре почетка њеног рада  и то не зато што је Москви предат програм америчке делегације и нацрти одлука конференције. Још 1943. су и Кејнс и Вајт прилично често и отворено објављивали шта мисле и предлажу у вези са будућим уређењем светског финансијског система. Вашингтон није претерано крио своје империјалне тежње и планове да се долар претвори у светску валуту.

Али без обзира на то Стаљин је одлучио да СССР учествује у раду конференције. Прво, он је чекао да Америка најзад отвори други фронт и да на пољима на којима ће се водити битке буде енергичнија. Наравно, и без Америке хитлеровска  Немачка би била уништена, али када би се отворио други фронт рат би могао да се   заврши раније, а губици Совјетског Савеза у људима би били мањи. Друго, и даље је важио амерички програм „ленд-лиз“-а, у коме је   СССР-у допремано оружје, опрема, храна, остале робе. Рокови програма су периодично продужавани, Стаљин се надао у помоћ САД и када се рат заврши. А када је крајем 1943.године у Техерану  дошло до сусрета Стаљина и Рузвелта, амерички председник је обећао да ће Америка СССР-у пружити кредит у износу од 6 милијарди долара.

Стаљин је у пролеће 1944. дефинитивно одлучио да ће учествовати на конференцији. У априлу је Москва добила тајну поруку од совјетског агента из Вашингтона Доналда Маклина (он је припадао   „кембричкој петорици“),  а у Вашингтону је био први секретар   Амбасаде Велике Британије. Речено је да  је Вашингтон спреман да кредит повећа на 10 милијарди долара. Народни комесар за иностране послове СССР-а Вјачеслав Молотов је одмах преко совјетског амбасадора  у Вашингтону Андреја Громика саопштио Стејт департменту САД да је совјетска страна спремна да учествује на конференцији.


На конференцији је совјетска делегација углавном слушала и са стране посматрала  енглеско-америчке сукобе. Руководилац делегације, заменик народног комесара за спољну трговину СССР-а М.С. Степанов је био мало познат, посебно у друштву фигура какви су били Џон Кејнс, Хари Вајт или Чанг Кај Шек. У дискусијама се совјетска делегација дотицала само појединих  питања.  Потписала је коминике конференције, сложила се са свим одлукама и учтиво је напустила тихи градић Бретон-Вудс.

* * *

Требало је да учеснице конференције ратификују одлуке конференције  до краја 1945.г. Стаљин није имао времена да детаљно промисли о корацима СССР-а после Бретон-Вудса. Све снага су биле усмерене на победоносни завршетак  рата. И живот је тако текао да Стаљин није могао да поклања превише пажње проблему ратификовања докумената који су се односили на Међународни монетарни фонд и Међународну банку за обнову и развој. У априлу 1945.године умро је председник Ф.Рузвелт, а његово место је заузео Х.Труман. Период  савезничких односа СССР-а и САД-а се завршио прилично нагло. У кратком року односи измеђудве велесиле  су прерасли у конфронтацију, чији  иницијатор је био Труман.

У лето 1945. Труман је објавио да се за Совјетски Савез прекида програм ленд-лиз. Следеће године је Вашингтон од СССР-а почео да захтева да он плати своје дугове  у вези са слањем поменуте помоћи, мада је то био неоправдан захтев. О кредиту од 6 милијарди долара који је Рузвелт обећао Стаљину 1943.  више није могло ни да се помисли.

У новим условима Стаљину је постало јасно да чланство у ММФ-у и Међународној банци за обнову и развој Совјетском Савезу могу да донесу непоправиву штету. Зато је у децембру 1945. Москва  одбила да ратификује документа Бретон-Вудске конференције.

Крајем 1945. Споразум о формирању ММФ-а је ратификовало 29 држава, а крајем 1946, на оснивачком заседању Савета управе Међународног монетарног фонда донете су нове одлуке којима је регулисан   рад те организације. Од 1.03 1947. Фонд је почео да се бави својим правим послом. Међународна банка за обнову и развој је почела да ради 1946.године.

Последњи светски догађаји, као и политика ММФ-а и Међународне банке за обнову и развој су потврдили да је Стаљин, одлучивши да одбије чланство у тим међународним финансијским организацијама,  донео правилну одлуку.

Аутор: Валентин Катасонов