Животиње – хероји заслужују споменике

Животиње-хероји... Бројна њихова имена забележила је историја: једне су се прославиле на ратиштима и добили награде, друге су спашавале људе у мирнодопска времена – из воде, ватре и чак испод земље. У разним земљама има доста споменика храбрим животињама. Занимљиво је да се доста њих појавило давно.

Називи неких су - споменици лабораторијским мишевима у Русији, мајмунима у Абхазији – за њихове заслуге пред експерименталном медицином. У Лондону је постављен меморијал „Животиње у рату“ – у знак сећања на све животиње, које су „служиле и изгинуле“ у британским и савезничким снагама у ратовима и сукобима свих времена. Скулптура „Саосећање“ у Москви постављена је као апел за хумани однос према бескућним животињама.

Једно од најстаријих признања човека животињама је бронзана скулптура из петог века пре наше ере, Капитолијске вучице, која храни децу Ромула и Рема, легендарне осниваче Рима. Сматра се да је вук био тотем таквих народа као сабињани и етрурци, а скулптура је пренета у Рим као симбол спајања са њима Римљана. Иначе традиција представљања животиња на камену је веома стара, говори за „Глас Русије“ начелник изложбеног одељења Државног Дарвиновог музеја Јана Шкљарска.

- То потиче још од тотемизма старих облика религија и представа. Тако да први примери, праисторијско пећинско сликарство и прве скулптуре из каменог доба приказују, наравно, животиње. Приказане су сцене лова, култ животиње. То је први естетски материјал за уметника.

Али су споменици животињама ипак нешто друго: одавање поште њиховох оданости човеку и херојском чину ради њега. У Совјетском Савезу, на пример, у време Великог отаџбинског рата пси су пренели са бојишта око 700 хиљада рањеника, уништили преко 300 непријатељских тенкова. Споменици псима постоје свуда у свету. А у граду Ахтубинск у Астраханској области, 2010. године подигнут је споменик „Победили смо!“ – борцима 902-ог стрељачког пука и њиховим помоћницима – камилама. Била је оваква ситуација: 1942. године немачка војска је прилазила Волги. За достављање муниције, горива и хране на фронт није било довољно возила и коња. Тада су решили да користе камиле. У 902-ом стрељачком пуку било је преко двадесет камила, али су историчари успели да уђу у траг само једној запрези, која је из каспијских степа кренула на Берлин: Машке и Мишке, из јединице водника Григорија Нестерова. Он је стигао до Берлина и није заменио на технику камиле, које су вукле топове. Топови су се током рата мењали осам пута, а камиле су остале исте. Преживеле су. Заједно са војницима прешле су хиљаде километара и 30. априла 1945. године ушле у Берлин. Након капитулације Немачке екзотичне животиње су биле у центру пажње. Ради шале, војници су на Машку и Мишку ставили цео „иконостас“ од немачких медаља. Неколико недеља након победе животиње су стигле у московски золошки врт.

Задњих година, нажалост, нови монументи животињама постављају се у вези трагичних догађаја. У Тољатију постоји споменик оданости. Подигнут је вучјаку, који је стрпљиво чекао своје газде. Седам година је пас, кога су људи звали „Веран“, живео поред пута, на месту где је у аутомобилској несрећи погинула његова газдарица. Био је легенда за грађане.

Године 2007. у московском метроу се појавила скулптура „Саосећање“. На постаменту мирно лежи пас. Споменик је подигнут бескућном псу „Маљчик“, који је живео у подземном прелазу код станице метроа „Мендељејевска“ и погинуо у конфликту. Њега је ножем убила жена. Суд је донео пресуду о њеном принудном лечењу у психијатријској болници. Идеју да се овековечи сећање на овог пса подржали су вајари и други уметници града.

Како сматра сарадница Дарвиновског музеја Јана Шкљарска, није без разлога, што се споменици животињама појављују и у Русији и у свету у целини све чешће.

- То је очигледно потребно људима. За људе је важно сећање. Чинило би се, - бескућни пас... Али то је напомињање, да се према животиоњама треба односити милосрдно, да им треба помоћи... Човеку је потребно ово фиксирање посебног осећаја према животињама. И пре свега се то испољава у градовима, јер у њима људима недостаје општење са природом.

На сву срећу, у свету постоје и забавни споменици животињама. На пример, у Америци је подигнут споменик буби-штеточини ( Anthonomus grandis ) која уништава биљке памука! За фармере је то била катастрофа. Из очаја су они засејали поља кикирикијем, и неочекивано су се изузетно обогатили, док им је памук једва пружао могућност да преживе.

Карина Ивашко,