Русија и Кина потписале гасни уговор вриједан 400 милијарди долара

Владимир Путин: „Ово је историјски догађај“
 

Током дводневне посете Кини, председник Русије Владимир Владимирович Путин  и његов колега председник Народне Републике Кине Си Ђинпинг постигли су историјски споразум који не значи само производњу и експлоатацију гаса, већ и највиши ниво геополитичке сарадње.
 

Уговор руског „Газпрома“ и кинеске националне нафтне корпорације (CNPC), после преговора дугих деценију, обезбеђује најбрже растућој економији света- Кини природни гас у наредних тридесет година који ће јој омогућити да задржи темпо раста. „Укупна вредност уговора је 400 милијарди долара“, рекао је заменик председавајућег Борда директора „Газпрома“, Алексеј Милер. Цена гаса, ипак остаје „комерцијална тајна“. Уколико се претпостави да се укупна вредност уговора односи на гас, Кина би за 1000 кубних метара гаса плаћала 350 долара. Према изјави руског председника, дистрибутивна цена према уговору, зависиће од тржишне цене нафте. Инвестиције у области инфраструктуре износиће више од 70 милијарди долара за обе стране.
 

Ово је, свакако, до данас Газпромов највећи уговор. Русија ће, како преноси РТ, снабдевати Кину с 38 милијарди кубних метара гаса годишње преко гасовода „Моћ Сибира“ који иде од Сибира до кинеских североисточних региона. Тешки преговори који су трајали пуних деценију, сматрају руски стручњаци покренути су с мртве тачке „захваљујући чињеници да је дан раније(...) руски председник предложио да се порез на добијање гаса који ће ићи у Кину укине, а кинеска страна узвратила укидањем царине на гас из Русије – ова цена чак је повољнија за Русију од европске.Поред тога, уговор садржи и клаузулу „узми или плати”, што значи да извозник има увек гаранцију да ће одређена сума бити уплаћена без обзира на то колико гаса повуче увозник. Иако је та клаузула део сваког „Гаспромовог” уговора, дешава се да руски гасни гигант некоме „опрости” дуг, тј. не тражи плаћање количине која није преузета.Русија и Кина ће почети изградњу западног гасовода с могућношћу његове диверзификације, уз инвестиције од 55 милијарди долара са руске стране и најмање 25 са кинеске. Гасовод „Моћ Сибира”, који ће ићи од Јакутије, преко Хабаровска до Владивостока и бити дугачак око 4.000 километара, почеће да се гради одмах, а прве количине гаса потећи ће, према речима руског министра за енергетику Александра Новака, за четири до шест година. Истовремено ће, према Путиновим речима, почети да се планира и западни крак гасовода који ће омогућити измену транспорта.
 

Огромне инвестиције које су договорене-подразумевају и изградњу објеката петрохемије, фабрика хелијума, и обезбедиће нова радна места, нову инфраструктуру, нова предузећа-рекао је Путин на прес-конференцији после потписивања уговора на коме је присуствовао заједно са кинеским колегом Си Ђинпингом.“ Тако је створен глобални енергетски простор, као директан одговор напорима САД да преко разних инструмената притисака простор ЕУ одвоји од Руске Федерације. Уз политички мотивисане економске санкције, генерисану кризу у Украјини која је прерасла у грађански рат, САД су изгубиле чини се пресудну битку освајања економског простора и учиниле савез Русије и Кине стратешким. Као што се и претпостављало, Украјина је изменила све позиције моћи како у Европи тако и свету. Гасни споразум Русије и Кине, то је извесно сада више него јасно, представља и геополитички вектор окупљања и сарадње унутар евро-азијске сфере и врло јасан одговор на политику терора у међународним односима коју деценијама проводи Вашингтон са својим ЕУропским „партнерима“.
 

Најмоћније геостратешко оружје је у рукама Путина: Бројне анализе америчких „експерата“, пре пропагандиста корпоративне Америке, „утемељене“ на могућности замене за руски гас, 21. маја у Шангају, пале су у воду! У геостратешком рату који је показао своје право лице у Украјини, руски председник представио је изванредну стратегију освајања простора који ће у годинама испред нас установити потпуно нова правила светске дипломатске игре.
 

Просто је невероватно да „трустови мозгова“ разних (про)америчких института нису успели да одиграју просту математичку операцију и саберу два и два. Наиме, без одлажења у (пре)далеку прошлост, само две посете по добијању председничких мандата Путина и Ђинпинга говориле су довољно да се могло претпоставити да ће Кина и Русија ући у историјско стратешко партнерство јер и једна и друга подједнако исувише дуго трпе (про)амерички терор. Наиме, марта 2013. године новоизабрани кинески председник  Ђинпинг одабрао је своју прву дипломатску дестинацију и то је била Москва (подједнако када је руски председник одабрао Пекинг за своју прву дипломатску дестинацију чим је потврдио своје лидерство на последњим председничким изборима): „Односи између Русије и Кине данас су бољи него што су били вековима“ рекао је тада Владимир Путин. До тог сусрета потписани су значајни споразуми, међу којима је један од важнијих уговор између руског нафтног гиганта Росњефта и кинеске националне нафтне компаније (CNPC). Овај уговор значио је повећање испоруке нафте Кини која је један од највећих потрошача. „ Већ сада се можемо сложити да је ово историсјка посета с позитивним резултатима“ укратко је оценио тада Путин. То укратко у себи није само садржавало енергетски споразум већ и бројне договорене теме од ситуације на Блиском Истоку, северу Африке, Корејском полуострву, посебно развој сарадње унутар БРИКС-а. Још тада је речено да би ојачавање економске сарадње посебно у области високих технологија на годишњем нивоу могла достићи и 100 милијарди долара (до тог тренутка износила је 80 милијарди долара).
 

Зар то већ није био видљив ниво стратешких руско-кинеских односа? Посебно што су се председници велесила сложили у томе да желе „нови, праведнији свет“. Реакције које су долазиле са адреса експерата који су у овом ишчашеном времену успели да одрже објективност било је јасно да америчка агенда све више и јаче гура Русију и Кину у савез и да тај савез неће остати по страни када је реч о брзом и ефикасном одговору на америчку геополитичку мапу пута: „Обе земље деле заједнички интерес у стварању мултиполарног света који би зауставио доминацију САД  у глобалној политици и економији“ изјавио је тада Џосеф Ченг, политички аналитичар са Хонг Конг Универизитета. И Кина и Русија доследно су ишле тим путем до шангајског уговора века! Уочи посете Кини, у јеку украјинске кризе и баражној ватри санкцијама са западне хемисфере, председник Русије изјављује „Руско-кинески односи су на историјски највишем нивоу. Јачање односа са Кином је безусловни приоритет наше спољне политике“ Зар порука није кристално јасна? Ово је крај Pax Americana који је изменио карту света подривањем националних суверенитета, територијалних интегритета земаља које су, иако слабе покушале да се одупру, сејањем терора гдегод је то корпоративној Америци одговарало. Свет који је изгарао у хорору регионалних и локалних крвавих криза, више не постоји. Нови поредак се јавља и више ништа неће бити исто. Војне вежбе које ће проводити Русија и Кина следеће године, биће тако и снажан подстрек свим слободарским народима подједнако као и ударац ревизионистима историје који изопаченим пропагандним и ратним техникама величају фашизам: „Делимо идеју да је потпуно неприхватљиво ревидирање резултата рата (Другог Светског, прим аут) јер би то могло да има ужасне последице. То је и потпуно јасно на основу трагичних догађаја из Украјине где насилни Нео-нацисти проводе праву кампању терора над цивилима (...) следеће године одржаћемо заједничке манифестације поводом обележавања 70-годишњице Победе (...) током ових дешавања млади ће бити у фокусу нашег рада. Сасвим сигурно ћемо наставити да се супростављамо покушајима фалсификовања историје, глорификовања фашизма (...) посебно покушајима затамњивања успомена на репутацију хероја ослободилаца“ закључио је руски председник пред посету Кини.
 

Иако су (про)амерички медији према налогу, пропагандистички покушали да Путинову стратешки немерљиву победу минимализују уз својеврсна ниподаштавања, дубоко испод медијских радара паника почиње да добија на интезитету. И, нисмо чак ни изговорили ретричко питање: Где ће сада корпоративна Америка да удари, тек 22 дан месеца маја Кина, је (за)бележила још један трагичан биланс у низу- када је најмање 31 особа погинула а 90 повређено током терористичког напада у Урумћију, главном граду региона Сјинђанг на западу Кине. Иначе простор на коме бесне ужасни призори терора ујгурских муслимана, скоро сваки пут када Кина „увреди“ Вашингтон. Подсећања ради, 2009 године погинуло је 200 људи, априла текуће године најмање троје је погинуло а 79 рањено током терористичког напада на железничкој станици. Овом контескту неизоставно треба додати и оптужницу коју је Америка подигла против војних хакера због наводне крађе корпоративних тајни. До сада, ово се сматра најјачим обрачуном Вашингтона с Пекингом. Дакле, ништа ново(али, свакако, врло трагично). Осим тога да је Кина прва на листи руских спољнотрговинских партнера, као и да насупрот посрнуле (про)америчке корпоративне привреде, па тако и политике сада стоје гиганти оличени у БРИКС. За тржиште ЕУ, па тако и САД мора се рећи историјски ударац и врло јасан одговор на претње и санкције. Ко је коме овде, у ствари, потребан?
 

У наредним, месецима и годинама, свака понаособ земља требало би да се добро замисли над одговором на ово питање.

Аутор: Марина Рагуш