Магија екранизација

Неки пасионирани читаоци тврде да екранизација никада не достиже ниво писаног предлошка. Ипак, без обзира на све разлике, уметничка средства кинематографа често су ограничена и не могу да пренесу ауторски стил писца. Колико редитеља је успело да не разочара читаоце? Да ли се често велика дела претварају у исто тако велике филмове за сва времена?

Од тренутка рађања филма књижевна дела су била основ покретних слика. Међу првим делима пренетим на екран били су романи Свифта, Дефоа и Гетеа. На први поглед, рекло би се да је стварање филма према већ постојећој књизи далеко једноставније, него снимати према оригиналном сценарију. Међутим, није баш тако.

Главни проблем екранизације је вечити спор, око тога да ли је екранизација илустрација написаног или самостално дело, које омогућава уметничку независност. Често приликом преношења књиге на филмско платно редитељ одустаје од епизодних ликова и токова радње, или пак, додаје оно чега у делу нема. За ту самовољу критиковаће га и страствени читаоци и филмофили.

Песник, књижевни критичар, и наравно, филмофил, Оксана Лисова признаје:

- Током процеса читања многи од нас стварају свој лични унутрашњи филм. Реч је о утисцима о прочитаном, а они могу и да се не поклопе, што природно води у конфликт. „Три мускетара“ је моја омиљена књига, још од детињства. Видела сам много филмова, снимљених по њој и ни један не одговара мом идеалном образцу, створеном у имагинацији. На шпици најчешће пише „по мотивима“, али ми на то не обраћамо пажњу и сматрамо да је режисер снимио нешто друго. У суштини то је упозорење гледаоцима на условност, на други угао гледања. Наш сукоб са екранизацијом само је неподударност наших очекивања и правила, која гласе овако некако: не може се тако снимити књига. А у ствари може.

Увек се треба подсетити да је екранизација редитељско читање књиге, а оно може да се разилази са мишљењем већине читалаца или да се подудара. Од тога најчешће зависи да ли ће се филм допасти или не. Ако режисеру успе да погоди укус већине, његова екранизација ће бити популарна. Редитељима често замерају изневеравање књижевног предлошка: додавање холивудских страсти и тајанствености, динамике, декоративних елемената. Међутим, често управо ти зачини оживљавају добро познату причу и привлаче широку публику. Као што каже Оксана Лискова:

- Екранизација помаже у разумевању важних момената у тексту, па га онда поново читамо. Тако сам ја поново прочитала Ану Карењину, пошто сам погледала филм у режији Џоа Рајта. Многе књиге плану тек после појаве екранизације, то је чињеница, и то је важно, да се људи враћају извору. А таква помоћ је књизи данас потребна. Постоје људи којима је једноставно тешко да читају, па је онда екранизација начин да се придруже великој литератури.

Постоје ли парови: добра књига – добар филм? Има доста таквих примера. Екранизације прва два тома „Харија Потера“ Џоане Роулинг освојиле су публику у целом свету. Филм „Џејн Ејр“ по роману Шарлоте Бронте, који је снимио Франко Зафирели постао је класик, као и књига. Филм по делу Ентонија Барџиса „Паклена поморанџа“ не заостаје у енергији за литерарним предлошком. Серија „Мајстор и Маргарита“, чији је аутор Владимир Бортко, сматра се једном од најбољих екранизација романа Михаила Булгакова.

Екранизација је увек други поглед на дело, који може да донесе оно што читалац није могао да примети, рецимо прескочивши понеку страницу. Добра књига је подстицај да се погледа њена екранизација. Живе емоције уметности могу да дођу из различитих извора, читајте, гледајте, размишљајте, доживљавајте, управо у томе и јесте снага праве уметности.

ТОП 10 екранизација:

«Лолита» Владимир Набоков реж. Стенли Кјубрик

«Кум» Марио Пузо реж. Френсис Форд Копола

«Господар прстенова» Толкин реж. Питер Џексон

«"Bel Ami" » Ги де Мопассана реж. Деклана Донелан и Ник Ормрод

«Парфем» Патрик Зискинд реж. Том Тиквер

«Анна Карењина» Лав Толстој реж. Џо Рајт

«Јадници» Виктор Иго реж. Том Хупер, Бил Огист

«Велика ишчекивања» Чарлс Дикенс реж. Мајк Нјуел

«Великий Гетсби» Скот Фицџералд реж. Баз Лурман

«Портрет Доријана Греја» Оскар Вајлд реж. Дејв Розенбаум