Зашто данашња омладина не жури да одрасте?

Они имају од 20 до 30 година, али не журе да одрасту, да се преселе од родитеља и да заснивају сопствене породице. Искрено верују да посао треба да доноси море задовољства и гомиле новца, иначе га не треба ни започињати.

Виртуелни свет воле више од стварног. Одликују се безграничним егоцентризмом, нарцизмом и жељом да промене свет не устајући из кревета. Ко су они? Инфантилни сањари, губитници који маштају или лични неуспех родитеља и друштва?

Није могуће не приметити да се садашња генерација двадесетогодишњака веома разликује од својих родитеља који су имали јасну представу о томе како и ради чега треба да живе. Кад да се школују, а кад да се жене и удају. Они су тачно знали да се после школе треба уписати на факултет, да се после завршетка студија треба запослити и истовремено треба стварати породицу. Све је било јасно и логично. Тако су сви живели и, у принципу, других варијанти није ни било. Седети код куће и не помагати својој породици није било само срамота, тако нешто се није могло чак ни замислити.

Међутим, сад све више и више младих људи више воли да што је могуће више одуговлачи детињство. Они не журе да напусте родни дом до 30 година, а у неким случајевима ни касније. Не труде се да нађу посао позивајући се на економску кризу, већ више воле да седе код куће за компјутером и испред телевизора, живећи готовански.

Шта је то? Болесна савремена тенденција, оштар проблем изазван незапосленошћу или ширење оквира психолошког пубертета? Професор психологије Џефри Џенсен Арнетиз с Универзитета Кларк у Вустеру, у држави Масачусетс, САД, сматра да се проблем не може посматрати тако категорички:

- Данашње младе људе многи највише оптужују за лењост. Сматрају их „паразитима“ који пију крв родитељима, који до последњег момента избегавају посао живећи за рачун старије генерације. Један од разлога оваквог понашања су њихова висока очекивања и захтеви у погледу будућег посла. Млади траже посао који ће им доносити задовољство, а ако га не пронађу, потпуно одбијају да раде. Али, овде треба имати на уму да је управо генерација њихових родитеља објавила да посао треба да буде „супер задовољство“. Пре њих нико то није сматрао. И управо они су одлучили да ништа не желе да губе у свом животу продајући се у ропство послодавцу. Њихова деца су одрасла у овом новом свету запамтивши да посао треба да има смисла и да представља задовољство.

Испоставља се да се савременим младићима и девојкама од пелена утувљивала у главу мисао да треба да пронађу своје место у животу. Само што им нису објаснили шта да раде ако ово „место“ не нађу. Генерација доконих људи, сањара, лењиваца и једноставно младих људи који су се рано разочарали у живот преплављује градове таласима незапослених који желе „да добију од живота све и одмах“, као у бајци. Разуме се, ово се не односи н све. И хвала Богу. Има паметне омладине која осећа одговорност, и то не само за свој живот, већ и за живот својих ближњих, која схвата да је дошао њен ред да остварује задате циљеве и да осваја свет. Можда ће им захваљујући томе што се половина њихових вршњака одрекла „борбе“ пре него што ју је и започела, бити много лакше да остваре оно што желе.

Свршени студент Московског државног лингвистичког универзитета Антон Романов потврђује да је главни залог успеха – жеља спојена с активношћу:

- Мој отац је увек говорио да „без муке нема науке“ и ја сам то веома добро запамтио. Студије на нашем факултету су тешке, веома је велико оптерећење. И иако сам понекад имао страшно мало времена ја сам још на другој години почео нешто да зарађујем дајући часове и преводећи. Било нас је неколико у групи који смо радили, остали су само ишли на предавања и радили домаћи. Испоставило се да је искуство које сам стекао за то време драгоцено. Напредовао сам и у стручном смислу, стекао сам умеће комуникације и вештину да комбинујем мноштво ствари. После завршетка студија имао сам већ неколико понуда за занимљиве послове, а моји другови из групе нису ништа имали. Неки су чак и годину дана после тога још увек тражили посао. Не знам шта је то... да ли је срећа или марљивост, али да нисам ништа радио било би ми много теже. У то сам сигуран.

Постоји позната кинеска пословица „Пут од хиљаду корака почиње од првог.“ И многи млади момци и девојке који су одлучили да се задрже у земљи која се зове „Детињство“ треба да изаберу где желе да буду на крају, а брижни родитељи треба да се сете да „је добрим намерама поплочан пут који води у пакао“. А ко жели да се његово вољено дете нађе на овом врло безнадежном месту?

Аљона Ракитина,