ДАНАЈСКИ ДАРОВИ КОЧЕ ДАНАЈА

Поштовани читаоци, у прошлом 17. броју нашег часописа историчар Чедомир Лутовац написао је текст о ''Призренској лиги'', као да смо знали да ће некакав ''природњак'' из Албаније жељети да   посјети Црну Гору са циљем да је черечи и мијења јој границе. Лутовац је у тексту  документовано објаснио све ово.

 

 

Почетком фебруара 1878. године Вељи рат је завршен. Непријатељства између Црне Горе и Турске престала су на основу Једренског мира од 3. фебруара 1878. године. Након потписивања мировног уговора 3. марта 1878. у Сан-Стефану Али-бег Гусињски, каснији паша, иницирао је формирање мјесних комитета од локалног муслиманског становништва. Већ почетком маја 1878. године у околини Гусиња формирана је прва таква мјесна организација под називом лига. За тим се формирају сличне локалне организације све до Битоља. Стварање ових лига поспјешивала је и помагала турска Влада. Албански агитатори су приликом формирања ових лига пропагирали стварање јединствене албанске државе, којој би осим албанских територија припали и дјелови ослобођене теритије, који су Санстефанским мировним уговором додијељени Србији и Црној Гори. Од локалних лига је у једној медреси у Призрену 10. јуна 1878. године формирана јединствена „Призренска лига”. Она је по свом духу и по својој оријентацији била исламска установа. Формиране су војне јединице у Призрену, Пећи, на Косову и Новом Пазару, којима је први задатак био да онемогуће припајање наших новоослобођених крајева Србији и Црној Гори и обезбиједе формирање албанске државе под суверенитетом султана. Циљ је био стварање Велике Албаније, којој би, уз подршку Турске и Аустроугарске, осим албанских територија припале и области Старе Рашке, Косова и Метoхиje.  У току једномјесечног засиједања од 13. јуна до 13. јула 1878. године на Берлинском конгресу радикално су ревидиране одредбе Санстефанског мировног уговора. У потпуности су измијењена ранија руска рјешења и одређен територијални распоред балканских држава. Одредбе Берлинског конгреса за Доње Васојевиће биле су другачије од Санстефанских. За напуштање ослобођеног дијела Херцеговине Црној Гори је додијељен Плавскогусињски срез са око 14000 становника, а не Доњи Васојевићи са приближним бројем (око 15000) становника, који су се три године борили за уједињење с Црном Гором и који су још од раније признавали власт црногорског књаза, уредили војну организацију по угледу на црногорску, а устаничке снаге били потчинили црногорској Врховној команди. Васојевићи су и даље остали пдијељени једном неприродном и неправедном границом на Доње и Горње Васојевиће. Империјалистичка Аустроугарска потискивала је Црну Гору из Херцеговине, Васојевића и Затарја, из ослобођених крајева претежно насељених истородним становништвом са оним у Црној Гори, усмјеравајући је према Албанији и  гурајући у борбу са жилавим албанским елементом, сатирући је тако војнички на дужи рок.„ Призренска лига” се енергично успротивила предаји Плава и Гусиња Црној Гори. Послије мучког убиства Мехмед Али паше, нови мушир Муктар паша наметнуо је овај проблем да се рјешава на бојном пољу, упркос дипломатским рјешењима на Берлинском конгресу. До оружаног сукоба дошло је 4. децембра 1879. године код села Новшића. За команданта црногорске војске у овом боју постављен је Марко Миљанов Поповић Дрекаловић из Куча, а не Миљан Вуков из Васојевића, који је сумњичен од Књаза, иако је баш на овом простору водио многе успјешне бојеве. Снаге Али бега Гусињског чинило је погранично албанско и муслиманско становништво и низам пресвучен у муслиманску народну ношњу овога краја. Црногорска војска је у овом боју претрпјела велике губитке. Погинуло је око 350 Куча и Братоножића и 120 Васојевића. Битка на Новшићу је војнички била неуспјешна. Борбе су настављене и у току 1880. године. Након тога, на притисак дипломатије великих сила, Порта је пристала да Црној Гори умјесто Плава и Гусиња уступи Улцињ. У долини Лима остала је неприродна граница, која је раздвајала Доње од Горњих Васојевића. По тој граници се удомаћио назив за Горње и Доње  Васојевиће, умјесто раније која је дијелила васојевићки простор Комовима и Трешњевиком. Беране је са својом околином и даље остало окупирано. Због овако неприродно повучене границе у долини Лима су избијали чести  спорови и сукоби са турским и албанским елементима, који су насртали на ову територију. На овом неуралгичном простору морало је још дуго да се крвари у  много појединачних чарки и сусрета, појединачних и групних убистава и освета у упадима организованих шиптарских насилничких дружина, репресије и насиља од стране разјарених колџија, заптија,  кордуна и низама, подржаваних од бегова и локалних турских власти у Беранама. То је доводило до честих немира и буна потлаченог народа све до Беранске буне 1912. године, која је била увод у балканске ратове, када је вјековна борба против турске окупације балканских простора, феудалне експлоатације и насиља дошла до дана великог расплета. У јесен 1912. gодине оформљен је четворни савез балканских држава: Србије, Бугарске, Грчке и Црне Горе. Објавом рата Турској 25. септембра 1912. године почео је Први балкански рат. Устанички батаљони у Доњим Васојевићима ставили су се под црногорску врховну команду. Они су држали у опсади турски гарнизон у Беранама са око шест хиљада војника. Савезничке трупе биле су боље мотивисане и припремљене за рат, а на одсудним фронтовима биле су и бројније. На турској страни било је ратно искуство и школован официрски кадар. Међутим, замишљена мобилизација муслиманског и албанског становништва остварена је само за једну четвртину од планиране. Турска војска је доживљавала поразе у одсудним биткама. Након низа пораза и губљења територије турска влада је затражила примирје, које је договорено 3. децембра 1912. године. Примирје је затекло грчку армију под опсједнутом Јањином, бугарско-србијанску под Једреном, а црногорскупред утврђењима око Скадра. На иницијативу Француске отпочела је у Лондону амбасадорска конференција великих сила о успостављању мира. Војне операције су обновљене 3. фебруара 1913. године. Бугарске и србијанске снаге су тога дана заузеле Једрене. Грчка армија је 5. марта заузела Јањину, а скадарски гарнизон се предао црногорској војсци 24. априла 1913. године, након дуге и тешке борбе и уз велике црногорске губитке на Тарабошу и Бардањолту. Међутим, на ултиматум великих сила, већ 4. маја црногорска војска је морала да напусти Скадар. 

У међувремену албански прваци су 28. новембра 1912. године у Валони проглсили независну државу и формирали владу. У томе их је свесрдно помагала Аустроугарска. Због аустроугарских пријетњи Србија је морала да повуче своје трупе из ослобођених крајева, који су обећани Албанији. До потпуног прекида војних дејстава дошло је након заузимања Једрена, Јањине и Скадра. Преговори о миру водили су се у Лондону, упоредо са амбасадорском конференцијом шест великих сила. Показало се да рат на Балкану није само ствар зараћених страна, већ да исход рата осјетно задире у интересе империјалистичких сила. Успјесима балканских савезника нарочито Србије посебно је непријатно била изненађена аустроугарска дипломатија. Она је на Лондонској конференцији вршила снажан и одлучан притисак да се Србији одузме гро ослобођених територија и онемогући излаз на море. На њен захтјев потврђено је стварање албанске државе, које је у међувремену било проглашено и формирана влада у Валони. Албанија је проглашена кнежевином под покровитељством шест великих сила учесница Лондонске конференције. Турска је била присиљена да прихвати услове Мировне конференције од 30. маја 1913. године. Цио балкански простор до линије Енос-Мидија припао је балканским државама, међу којима и албанској под управом једног европског принца. Нови спор је избио између балканских савезника на питањима подјеле ослобођених територија. У овом праведном ослободилачком рату било је и освајачких претензија на туђе територије. Аусроугарска дипломатија је свим средствима настојала да разбије Балкански савез и то јој је успјело. Владајуће династије и политичке елите биле су вођене себичним освајачким претензијама. То је довело до Другог балканског рата и новог жестоког проливања крви. Бугарска војска је у осмодневној крвавој бици на Брегалници била потпуно разбијена. Нови мировни уговор потписан је у Букурешту 10. августа 1913. године. Пошто је Бугарска изгубила значајне дјелове територије, Србија је добила Вардарску Македонију, Косово и дио Старе Србије, Грчка Егејску Македонију и дио Тракије, Румунија Добруџу, Турска југоисточну Тракију са Једреном, Црна Гора Метохију, дио Старе Србије где припадају и  Васојевићи.''

 

Ових се мјесеци поново у изјавама   Албанског политичара Коче Данаја  актуелизују  приче о некаквој ''Природној Албанији''. Циљ могуће његове посјете биће промоција ''Природне Албаније'' односно ''Велике Албаније'' на нашем простору у коју би ушле и неке црногорске општине. Он је најавио да ће ове 2014. посjетити албанске територије у Плаву и Гусињу. Наравно, главна тема биће нужност формирања ''природне Албаније''. Овако је на фејсбук-профилу прву "званичну" посjету Црној Гори најавио албански историчар и лидер "Листе за природну Албанију", Кочо Данај, који стиже "како би промовисао пројекат заједничке државе Албанаца, односно уједињење Албанаца у региону".

 

Наиме, када је приликом самопроглашења самозване државе Косово представљена и застава, изнад мапе Косова нашло се шест звездица, што је изазвало недоумице само код неупућених. Јер, држава стварана терором над недужним неалбанским живљем представља само једну од звjездица. Остале звjездице, за шта се залаже организација Коче Данаја, осим матице Албаније представљају дјелове Србије, Црне Горе, Македоније и Грчке у којима живе Албанци.

Пројекат "Велике Албаније", односно "Призренске  лиге", посебно "друге" коју је формирао њемачки Абвер 1943. преточен је у "природну Албанију". Данај је најавио да ће од Међународног суда правде у Хагу захтјевати поништење одлука о подјели Османлијског царства донијетих на Лондонској конференцији у децембру 1912.

За припајање дјелова сусједних држава "природној Албанији" био би организован референдум међу албанским становништвом. Наравно, без мишљења припадника осталих народа на тој територији. Званично, једина парламентарна албанска партија у региону која сарађује са Данајем је Самоопредељење Албина Куртија.

Данај је у САД повезан са црногорским Албанцима, па је прошле године формирао огранке "Листе" у Мичигену, а на челу кога је бивши функционер Демократског савеза и први албански посланик у црногоском парламенту Љека Љуљђурај. Потпредседници америчке експозитуре Данајеве организације су Ружди Ђокај и Рок Дедвукај, амерички држављани поријеклом из Малесије, који су хапшени 2006. у акцији "Орлов лет", под сумњом да су планирали оружану побуну Албанаца у Црној Гори, а која је требало да почне баш на подручју Плава и Гусиња.

Да ли ће званична Црна Гора дозволити посјету Данаја? Проблем је што су у општини Плав, Срби православци али и Бошњаци и Муслимани, били шокирани изласком основаца из учионица у центар Гусиња, с албанским заставама и транспарентима којима су славили Дан заставе, национални празник Албаније - 28. новембар.

Данај је и прије неколико мјесец дана изјавио да Улцињ припада "природној Алабанији", а да је Мило Ђукановић, после формирања локалне власти у Улцињу "кад је видио да су Албанци били јединствени у Улцињу", одбацио маску "демократе" и појавио се исти онакав какав је био деведесетих "ученик свог политичког учитеља Милошевића". Да ли нам Данај доноси ''Данајске дарове'' у виду нових сукоба и ратова остаје да се види али не примајмо ''дарове'' и ако их Данај доноси!