Чије су Босна и Херцеговина (домаћи извори)

 

Да којим случајем у Босни не живе Срби, и да се они у титули само спомињу због насљеђеног престола Немањића, онда би на првом мјесту био назив тог народа из Босне, нпр. Босанци или Бошњани, па тек онда Срби. Тако имамо код цара Душана да се спомињу Срби, Грци и Арбанаси, али увијек прво Срби, бар кад се ради о домаћим ћириличним повељама, па тек онда Грци и остали.

 

Први домаћи извор који говори о становништву средњовјековне босанске државе јесу повеље босанског бана Матије Нинослава (1232-1250). Наиме, њему се приписују четри повеље, али има и мишљења да су његове само три. Прва повеља је недатирана, друга је писана 1234., трећа 1240. и четврта 1249. године. Све четри повеље везане су за трговачке везе са Дубровником.

 

У три датиране повеље спомињу се Срби као становници тадашње босанске државе. Треба напоменути да тадашња босанска држава није обухватала простор данашње Херцеговине и Приморја, те области су у то вријеме припадале држави Немањића.

 

У повељама бана Нинослава каже да се спор води у Дубровнику „ако верује Србин Влаха“ , а да се спор води пред баном „ако верује Влах Србина“. Постоји много конструкција у историографији које оспоравају чињеницу да бан Нинослав свој народ назива Србима. Мећутим, у његовим повељама јасно пише да је он одговоран за Србе, а Дубровчани за Влахе.

 

Иначе, Влах је био назив за Романе, како у Приморју, тако и у планинама, да би касније назив Влах мјењао своје значење, до оног добро нам познатом предратном, по којем се тако погрдно називало, гле ироније, опет - Србе.

 

Сличну повељу упутио је Дубровнику Стефан Немањић још док је био велики жупан. У тој повељи се каже: „И да не гони Србин Влаха без суда, него ако се учини неправда између Града и моје земље, да се састају судије где је по закону и да пресуђују а да не буде насилног одузимања имовине“. Дакле, нема сумње да се Влах односи на њуде из Дубровника, а Србин на људе Стефана Неманића и Матије Нинослава.

 

Занимљиво је, да бан Нинослав, као и неки каснији босански владари називају Немањиће, не србским, него рашким владарима, што свакако упућује на чињеницу да и владари босанске државе себе сматрају србским владарима, јер да није тако, онда нема разлога да Немањиће не назову србским владарима, нити има разлога да бан Нинослав себе сматра одговорним за тужбе између Срба и Дубровчана.

 

 

Развој дипломатије између србских средњовјековних држава и Дубровника можемо пратити и у доба цара Душана. Наиме, Душан у својој хрисовуљи Дубровчанима из 1349, каже „кад тужи Латин Србина, да да Латин Србину половину свједока Латина а половину Срба, такође и Србин када тужи Латина, да му даје свједоке половину Срба, а половину Латина, како су имали и родитељи и прародитељи царства ми“.

 

Код Душана је умјесто Влаха дошло име Латин, што је у складу са временом јер од 14. вијека за римокатолике у србским и сусједним земљама усталио се назив Латин, бар кад је ријеч о србским православним документима.

 

Код нас на територији данашњње Дејтонске БиХ, римокатолици су тако били називани а и сами себе тако звали све до почетка 20. вијека. Видимо један континуитет у односима средњовјековних Срба и Дубровчана од Стефана немањића, преко Матије Нинослава до Душана а и даље.

 

Такође, повеље бана Нинослава припадају истом типу повеља-заклетви и језиком и теолошким карактеристикама хумских феудалаца који су били у држави Немањића. Као и други србски православни владари себе назива „рабом божијим“.

 

У повељу из 1234. стоји и да „ ходе Власи слободно“ као и за вријеме бана Кулина. Ово нам говори да је бан Нинослав пазио на старе традиције и уговоре између Дубровника и босанских владара.

 

Неки историчари настоје да истицањем ове чињенице исконтруишу тезу да бан Кулин пошто себе назова „бан босански“ не влада Србима него Босанцима или Бошњанима, а Нинослав, позивајући се на Кулина такође влада Босанцима док Србе спомиње успутно као неку мањину.

 

Они заборављају да је сама титула бан у средњем вијеку, титула полусамосталног или зависног владара, као што је то била и титула жупана, кнеза итд. Бан Кулин је био у почетку своје владавине вазал Византије, а потом Угарске. Он можда и на основу тога не спомиње народ којим влада, јер том народу врховни је владар његов сизерен, него територију као једну од многих територија Угарске.

 

Нинослав, иако је био прилично зависан од Угарске имао је више моћи и власти и могао је слободније да иступа у дипломатији.

 

 

Друго, Кулин у својој повељи спомиње територију, а не народ којом влада, као што у титулама средњовјековних владара и великаша имамо спомен Хума, Усоре, Дукље, Приморја, итд. Такође имамо спомен „босанске земље" код владара из Босне, и „рашке земље“ код владара из Рашке, а све су то географски називи.

 

Сјетимо се, поп Дукљанин дјели Србију на Рашку и Босну, што свакако говори и о династичкој подјели.

 

Треће, заборавља се папско писмо писано годину дана прије повеље бана Кулина, у којој се за Босну каже да је србска земља “regnum Servilie, quod est Bosna“, и четврто, сама повеља је према многим славистима (један од њих је и Хрват Ватрослав Јагић), писана на србском језику.

 

Како смо рекли, има мишљења да последња повеља која се приписује бану Нинославу није његова, већ његовог насљедника Матије Стјепана. Овај други Матија, по мишљењу Светислава Мандића изњетог у његовој књизи „Чрте и Резе“ Београд, 1981, владао је у кратком периоду измеђи смрти матије Нинослава око 1250. и бана Пријезде, који је дошао на власт 1255. године. Како год било, неоспорно је да се у три повеље босанских владара из прве половине 13. вијека спомињу Срби као њихови поданици.

 

Један од најзначајнијих владара из династије Котроманић, Стефан II Котроманић, у својој повељи Дубровнику 1333. јасно каже којим језиком пише. Направљене су четри повеље, двије латинске и двије на србском језику: „две латински, а две србски“. У повељи бана Стефана се каже:

 

„Да имамо и држимо до краја свијета непомично и за то стављам ја господин бан Стефан свој златни печат, да је овјерено, сваки да зна и види истину. А тому су двије повеље... двије латинске а двије српске, а све су печаћене златним печатима; двије су повеље у господина бана Стефана а двије повеље у Дубровнику“

 

Као и код повеља бана Нинослава и око ове повеље има доста конструкција и домишљања, па чак и тврдњи да је повеља фалсификат. Ипак, у повељи се јасно каже да бан Стефан ставља свој печат, и да двије иду њему, а двије Дубровнику. Ако имамо у виду да је у Дубровнику постојала само србска нотарска канцеларија, јасно је да се у околини Дубровника говорило и писало само србски.

 

Србским да пише, спомиње и Прибислав Похвалић изасланик банице Анке (жене Вука Вукчића Хрватинића) војводе Сандаља Хранића и његове жене Катарине. Стриц Сандаља Хранића био је Влатко Вуковић, који је дошао у помоћ Лазару на Косово против Турака.

 

У његовом писму из 1407. стоји „листом србским“ и мало даље „србски ест писан“. Занимљиво да је Прибислав био римокатолик и писао је на икавици.

 

Гргур Николић 6. јула 1418. издаје повељу којом укида стонску царину „тко годи греде у Стон или Дубровчанин или Влах или Срблин или тко ини и такође из Стона“. Као поданик босанског краљевства он мора да зна ко живи у тој држави или у њеном сусједству, али не набраја ни Босанце ни Хрвате.

 

Још једна занимљива повеља настала у приморској римокатоличкој средини босанске државе, говори о Србима. Војвода Ђурађ Воисалић, синовац и насљедник Хрвоја Вукчића Хрватинића, у повељи издатој браћи Ћурђевићима 1434, спомиње као становнике њихове области Србе и Влахе: „и у свему у чему их нађосмо да држе, било да је Србин или Влах“.

 

Територија у којој се говори у повељи налазила се између Неретве и Цетине. Спомиње се викар и фратри цркве католичке. Такође, у тексту има доста ријечи писани икавицом. Ово је доказ да је у средњем вијеку било и Срба римокатолика. У овој повељи нема помена Хрвата ни Босанаца, иако је данас та територија углавном насељена Хрватима, а у вријеме када је писана припадала је босанској држави.

 

Дубровчанин Пирко, спомиње 1438. године Србе у Сребреници. Из његових ријечи види се да је био у неком спору са Србима: „Господо одговорих ја Пирко: шта сам вам скривио Срби, да ме вежете безаконо“?

 

 

Херцег од Светога Саве, Стефан Вукчић Косача, 10. априла 1450. склапајући мир са Дубровчанима дозвољава им да тргују на његовој територији, и да не смије нико преузимати без дозволе робу дубровачких трговаца „ни Влах, ни Србин“. Следеће године, херцегов син, кнез Владислав склапа такође уговор са Дубровчанима у којем се каже: „обвезујем се да нити хоћу нити смем икада забранити нити зауставити ни једне моје људе ни Влахе ни Србе да трговина ради слободно у Дубровник иду“.

 

Из свега горе наведеног видимо да има домаћих повеља које говоре о Србима у средњовјековној босанској држави. Није тачно да се Срби не спомињу у БиХ до Турске инвазије, или да се из тих повеља не може разазнати како се назива становништво у средњовјековној босанској држави. О тим повељама се мало зна, и осим уског научног круга ови подаци су недоступни широј јавности. Србски историчари су у својим књигама слабо истицали ове податке, а ни данас није боља ситуација.

 

Текст о средњовјековним „добрим Бошњанима“ заузео би много простора, тако да ћемо њих обрадити у следећем тексту. Данас се њима много манипулише, па ћемо следећи пут детаљно да испитамо њихову улогу у средњовјековној босанској држави.