“Велика цивилизација не може да се освоји споља док год она саму себе не уништи изнутра.” Овим је речима чувени амерички историчар Вил Дјурант у епилогу књиге “Цезар и Христ”, једном од најзначајнијих дела о историји Рима, објаснио пропаст вероватно најзначајнијег царства које је свет икада видео – ако погледамо његов утицај на потоњу повест.
За наших живота већ смо имали прилике да се уверимо у истинитост овог исказа: пре само двадесетак година, били смо сведоци “неочекиваног” распада Совјетског Савеза, једне од две тадашње суперсиле, чији је нестанак са геополитичке карте света оставио Сједињене Америчке Државе усамљене на трону новог, једнополарног света.
Френсис Фукујама, амерички теоретичар јапанског порекла, најавио је тада “крај историје”, и тиме показао да чак ни људи широког образовања, такозвани познаваоци материје, заправо уопште не разумеју унутрашњу природу историјског процеса и неумољивост тока времена. Ништа није вечно, ничија није довека горела.
Зато ова вест никога не би требало да изненади: након реизбора Барака Обаме за председника, из Америке нам стиже вест да су последњих дана грађани 22 савезне државе поднели Белој кући петиције са захтевом да се дозволи њихово мирно отцепљење од Уније и формирање сопствених, независних влада.
Већ погађате, у питању су махом веома конзервативне државе, али међу њима има и оних прогресивних, попут Њујорка и Орегона.
Државе које су тренутно ушле у овај процес су: Алабама, Арканзас, Колорадо, Флорида, Џорџија, Индијана, Кентаки, Луизијана, Мичиген, Мисисипи, Мисури, Монтана, Њу Џерзи, Њујорк, Северна и Јужна Каролина, Северна Дакота, Орегон, Калифорнија, Вајоминг, Тенеси и, наравно, Тексас, који има дугу историју сецесионизма.
Чуди да грађани Аљаске још нису покренули исту иницијативу, с обзиром на то да сецесионисти у њеној политици играју битну улогу, као и да је Врховни суд ове државе 2006. године отцепљење прогласио незаконитим, након иницијативе за референдум.
Све 22 петиције су поднете на званичном сајту Беле куће, а њихова правила су јасна: када петиција скупи 25.000 потписа, вашингтонска администрација је у обавези да реагује.
Тексас већ има преко 50.000 потписа, Луизијана има скоро 24.000 и близу је да пређе неопходни праг. Остале државе су и даље далеко.
За многе од њих ово није први пут да траже отцепљење, а пораст оних грађана који су спремни да за овакав циљ дају свој потпис објашњава се прошлонедељним изборима, као што се могло и претпоставити.
Вашингтон ће реаговати као и до сада: игнорисаће безопасне, а ухапсити опасне, што је и урадио 1998. године, када су два припадника покрета за отцепљење Тексаса осуђена због претњи да ће убити више америчких високих дужносника, укључујући и тадашњег председника Била Клинтона.
- Тексас је јединствено место. Када смо 1845. године ушли у Унију, један од услова је био да из ње можемо да изађемо кад год то будемо желели… Надам се да ће Америке, и посебно Вашингтон, водити рачуна. Имамо велику државу, и не постоји ниједан разлог да се она распадне. Али ако Вашингтон настави да набија прст у око америчком народу, ко зна шта све може да се деси – рекао је пре три године Рик Пери, тадашњи и садашњи гувернер ове америчке савезне државе.
Ово, међутим, не треба драматизовати, пошто је бројност грађана који желе независност још далеко од критичне масе која је неопходна да би се најобичнија петиција конкретизовала у стварности.
Гледајте на ову вест као на поветарац, као на благо пиркање ветра промена. Истовремено, имајте на уму да неке олује управо тако почињу.
