Исповедање вере против екуменизма

Проглас православних монаха и свештеника против екуменизма и екуменског покрета унутар православне цркве 

1. Држимо непоколебљиво и постојано све истинске Саборске одлуке које су Свети Оци на њима установили. Све што они прихватају, прихватамо и ми и осуђујемо све што они осуђују, а избегавамо општења са онима који у веру уносе новине. Ми не додајемо нити одузимамо ишта у учењу, нити га мењамо. Већ као што Свети Богоносни Отац Игњатије Антиохијски пише у Посланици светом Поликарпу Смирнском: „Који год говори против онога што је заповеђено, чак и ако је и истинит, ако и пости, чак ако живи и у девствености, чак и ако чини знаке чуда и пророкује, нека ти буде вук у јагњећој кожи, који чини штету овцама“. Свети Јован Златоусти тумачећи речи Апостола Павла: „Ако вам неко проповеда Еванђеље друкчије него што примисте, нека буде анатема“, и примећује да Апостол није рекао „ако вам супротно објављује или ако све изврће, него ако и нешто најмање проповеда другачије од онога што примисте, чак и ако нехотимично уноси новине, нека буде анатема“ (8).
   
   Седми Васељенски Сабор, проглашавајући своје одлуке против иконобораца, Константинопољском свештенству пише: „Следовали смо Светом Предању Васељенске Цркве и ништа не одузесмо (не избацисмо) нити шта додасмо, него будући научени у апостолском духу, чувамо Предања која смо примили, прихватајући и све што је Једна Света Васељенска Црква, од раних времена усмено и писано наследила и добила… Јер истинити и праведни суд не прихвата нити допушта никакве новине у Цркву уносити, или било шта одузимати. Стога и ми, следујемо отачким законима и примамо благодат од једнога Духа, без новачења и без умањења сачувасмо, односно чувамо Цркву“ (9).
   
   Заједно са Светим Оцима и Саборима анатемишемо и одбацујемо све јереси које су настале и појавиле се у историји Цркве. Од старих јереси које су преживеле до данас осуђујемо (Аријанизам) Монофизитизам, како радикални Евтихијев, тако и онај умерени Севира и Диоскора, и остајемо у сагласности са одлукама Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону и христолошким учењем Великих Светих Отаца и Учитеља, као што су Свети Максим Исповедник, Свети Јован Дамаскин, Свети Фотије Велики и богослужбене химне.
2. Прокламујемо папизам (римокатолицизам – прим.) као извор свих јереси и матрица заблуда; учење „Филиокве“ (Филиоqуе), што значи, исхођење Светога Духа и од Сина, што је супротно свему што нас је сам Христос учио о Светоме Духу. Листом сви, Свети Оци – и делимично Сабори – сматрају папизам за јерес, јер је осим Филиоqуе, произвео је још мноштво других заблуда, као што су примат и непогрешивост папе, употреба бесквасних хлебова, учење о чистилишту, о безгрешном зачећу Богородице, о створеној благодати, о куповини опроштаја грехова (индулгенције); изменио је скоро читаво учење и праксу Крштења, Миропомазања, Божанске Евхаристије и других светих тајни и претворио је Цркву у секуларну државу. Струја данашњег папизма је још више, у односу на средњевековни папизам, довела до одступања од учења Цркве, тако да данашња Западна црква, не представља више наставак древне Западне Цркве. Увео је мноштво нових претеривања у „Мариологију“, као што је учење о Богородици као „саискупитељки“ (цорредемптриx) људског рода, односно – човечанства. Охрабрио је „Харизматични Покрет“ пентикосталаца, као и осталих протестанских група, наводно пневмато-центричних.
   
   Усвојио је духовне оријенталне методе источњачких спиритуалних „молитава“ и медитације. Увео је такође, новине у богослужење, као што су инструментални хорови, плесови уз пратњу органа. Скратио је и суштински потпуно уништио Божаствену Литургију. У области Екуменизма Другим ватиканским концилом поставио је основе за Сверелигију (Пан-религија), признајући „духовни живот“ припадницима других религија. 
   
   Догматски минимализам довео је до снижења и ублажавања моралних захтева, с обзиром на чврсте везе догме и морала, што је имало за последицу моралне падове врховних клирика и умножавање међу клирицима моралних настраности хомосексуалности и педофилије (10). Настављајући да подржава „Унију“, ту карикатуру православља, чија је улога тројанског коња, која ће завести и привући вернике ткзв. „дијалогом“ како би приказала да су они „искрено“ за унију. У принципу, постоји радикална промена и окретање папизма према протестантизму, након Другог Ватиканског Концила, као и усвајање различитих „духовних“ покрета „Новог доба“ (Неw Аге покрет).
   Према речима Светог Симеона Солунског – Мистагогија (Тајноводцу), папизам изазвао и нанео Цркви више штете него што су нанеле све јереси и расколи заједно. Ми Православни имамо заједницу са Папама који су живели пре раскола и многе Папе прослављамо као светитеље.
   
   Папе, након шизме су јеретици; престали су да буду наследници Римског трона, немају апостолско прејемство, односно – наслеђе, пошто немају веру Апостола и Отаца. Из тог разлога са сваким од тих Папа „не само да немамо заједницу, него га и јеретиком називамо“. Због хуле на Светога Духа кроз учење о Филиоqуе, изгубили су Светога Духа, и сви су лишени благодати. Ниједна њихова света тајна није ваљана према светом Симеону.
   
   „Дакле, уводећи новотарије, иноватори хуле на Духа Светога, тиме они у потпуности сведоче, да у њима нема уопште Духа Светога, зато су и њихове свете тајне безблагодатне, пошто благодат Духа одбацују и унижавају га… зато и Духа Светога у њима нема, и ничега духовнога у њима и све је ново и измењено и празно код њих и мимо Божанског учења“ (11).
   
   
3. Исто се ово односи, још и у већој мери и на протестантизам, који је као чедо папизма наследио многе јереси, и још многе додао, а одбацио је Свето Предање, прихватајући само Свето Писмо (Сола Сцриптура), које, међутим, погрешно тумачи; укида Свету Тајну Свештенства као посебну тајинску благодат, такође и иконопоштовање Светих и унижавање личности Богородице и одбацио монаштво; од Светих Тајни прихвата само Крштење и Божаствену Евхаристију, искривљујући учење и праксу Цркве, учећи о апсолутном предодређењу (Калвинизам) и оправдању само вером, а од скоро његов „прогресивни“ део увео је Свештенство жена и брак истополних, које примају чак и у Свештенство. Али је најважније, међутим, да су лишени еклисиологије, јер не постоји појам и смисао Цркве, онако како га разуме Православно Предање.
4. Једини начин да се обнови наше општење са јеретицима је проглашење и признавање грешака са њихове стране и покајање, како би се васпоставио истински савез и мир, јединство са истином, а не са погрешкама и јеретичким заблудама. За утеловљење јеретика у Цркву канонска тачност (ακρίβεια) захтева њихов пријем кроз Крштење. Јер њихово претходно „крштење“, је обављено ван Цркве, без трикратног погружења и уздизања крштенога у води освећеној посебном молитвом и од стране православног свештеника, није крштење. Лишено је благодати Светога Духа, која не постоји у расколима и у јересима, и следствено томе немамо ништа заједничко што би нас сједињавало, као што каже свети Василије Велики: „Они који од Цркве отпадоше немају више благодат Светога Духа на себи; јер је престало предавање (благодати) пошто су прекинули прејемство… а они који се одвојише, будући да постадоше лаици, нити да крштавају нити да рукополажу немају више власти, не могући да предају благодат Светога Духа, од које су сами отпали“ (12).
   
   Јер је неоснован и неизвестан нови покушај да се наметне уверење да екуменисти имају заједничке крштење са јеретицима, и не постоји крштењско јединство које би подржало јединство Цркве, која је – наводно – тамо, где је крштење (13). Али људе у јединство спаја Црква, а не било какво крштење, већ једно и једино исправно и само крштење обављено од стране свештеника који имају Свештенство Цркве.
5. Све докле год јеретици продужавају да остају у заблуди, избегавамо општење са њима, посебно заједничке молитве. Свештени канони у целини забрањују не само заједничко служење Литургије и заједничке молитве у црквама, него чак и обичне молитве на приватним местима. Строги став Цркве према јеретицима проистиче из истинске љубави и искреног интересовања за њихово спасење и из пастирске бриге како се верни не би повели за јересју. Онај ко љуби исказује љубав, и не оставља другог да пребива у лажи; у противном су љубав, као и јединомислије и мир са њим, вештачки и лажни.
   
   Постоји добар рат и лош мир. „Бољи је славни рат него мир који одваја од Бога“ (14) каже свети Григорије Богослов. И свети Јован Златоусти саветује: „Ако негде видиш да се наноси штета благочешћу, не претпостављај једномислије истини, него стој храбро до смрти… нипошто не издајући истину“.
   
   И још саветује наглашавајући: „Ни један кривотворени догмат не прихватајте, изговарајући се притом на љубав“ (15). Такав став Отаца усвојио је и велики борац и исповедник Православне вере против Латина Свети Марко Ефески Евгеник, који своје Исповедање вере у Фиренци завршава на следећи начин: „Сви учитељи Цркве, сви Сабори и сва божаствена Писма опомињу да треба бежати од инокомислећих и туђити се општења са њима. Зар ћу ја, све њих презирући, следити онима који заповедају да се под образином вештачког мира ујединимо? И то са онима који кваре свештени и божански Символ (вере), уводећи Сина као другог узрочника Светога Духа? А остала безумља остављам, узимајући ово за сада, од којих би и једно само било довољно да нас од њих одвоји. Да нам се никада тако нешто не догоди, Утешитељу благи, нити да на такав начин изгубимо свој разум, него да држећи се твога учења и блажених мужева које си ти надахњивао, будемо придодати нашим оцима, ово, ако не било шта друго, одавде поневши, побожност“ (16).
6.  До почетка двадесетог века, Црква је чврсто и непроменљиво стајала на позицији одбацивања и осуде свих јереси, као што је јасно наведено у Синодику Православља, који се чита у Недељу Православља. Она анатемише јереси и јеретике, сваку јерес појединачно и сваког јеретика понаособ и посебно, а да случајно нека од њих не остане изван анатеме, на крају постоји општа анатеме: „Анатема свих јеретика“.
   
   Нажалост, овај јединствени, чврсти и непоколебиви став Цркве све до почетка двадесетог века, почео је постепено да бива напуштан, након Енциклике коју је разаслала Васељенска Патријаршија 1920 године. „Свима црквама Христовим свуда“, и која по први пут званично карактерише јереси као цркве, које нису отуђене од Цркве, него су јој домаће и своје (сродне). Препоручивала је да се „распламса и ојача пре свега љубав међу Црквама, не сматрајући једна другу за страну и туђу, него као блиску и сродну (домаћу) у Христу, санаследником и сутелесником обећања Божијег у Христу“.
   
   Овим је већ отворен пут за усвајање, стварање и развијање јереси екуменизма у оквиру Православне Цркве (пαν-αίρεση), првобитно протестантски изум, а сада усвојен и од католика, јерес Екуменизма, та свејерес, из које произилазе све јереси и које она гради усваја и озакоњује, све те јереси које ударају на догмат о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Осим тога, она се развија, учи, намеће и предаје од стране Патријараха и Епископа у виду нове догме о Цркви и као нова еклисиологија. Према томе, ниједна Црква нема право да захтева искључиво за себе карактер истините, праве и Васељенске Цркве. Свака од њих чине по један одломак, један део, али не и целовиту Цркву. Све заједно чине Цркву.
   
   Све међе (дефиниције) које су поставили Оци су пале; тако да више не постоји линија разграничења између јереси и Цркве, између истине и заблуде. И јереси су цркве, а многе од њих, као што је папска (католичка), сматрају се сада сестринским црквама, којима је Бог, заједно са нама, поверио бригу за спасење људи (17). 
   
   И у јересима постоји благодат Светога Духа, зато су њихово крштење, као и све остале свете тајне, ваљане. Сви који су крштени, без обзира којој јереси припадају, чланови су тела Христовог, Цркве. Осуде и анатеме Сабора више не важе и треба да буду избрисане из богослужбених књига. Нас су сместили у „Светски Савет Цркава“ и ми смо у суштини издали – самим укључењем – нашу црквену (еклисиолошку) самосвест. Укинули смо догму о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, догму „један Господ, једна вера, једно крштење“(18).
7. Овај међухришћански синкретизам се развио и сада проширио и на међурелигијски синкретизам, који изравнава све религије са јединственим, божанским пореклом и од Христа откривеним богопоштовањем, богопознањем и животом по Христу. Овим је дакле, нападнута не само догма о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви у односу на јереси, него и темељна догма јединственог у свету Откривења и спасења људи кроз Исуса Христа, у односу на религије света. То је најгора заблуда, највећа јерес свих векова.
8. Верујемо и исповедамо да је спасење могуће само кроз Христа. Светске религије и јереси воде у пропаст. Православна Црква није само истинита Црква; она је једина Црква. Само она је остала верна Еванђељу, Саборима и Оцима, и следствено томе само она представља истиниту католичанску (Свеобухватну и Васељенску) Цркву Христову. По преподобном старцу Јустину Поповићу, Екуменизам је заједничко име за све псевдоцркве Западне Европе. Њихово заједничко име је свејерес (пањереси) (19).
   
   Ову свејерес и пањерес, прихватили су многи Православних Патријарси, Архиепископи, Епископи, клирици, монаси и лаици. Њу проповедају „откривене главе“ (гологлави), њу примењују и њу намећу у пракси, узимајући учешћа (заједничарећи) на разне начине са јеретицима, у заједничким молитвама, разменама посета, пастирском сарадњом, постављајући себе суштински изван Цркве. Наш став који произилази из канонских Саборски одлука и из примера Светих је јасан. Свако мора озбиљно схватити своје одговорности.
9. Наравно да постоји заједничка (колективна) одговорност и пре свега наших архијереја и теолога оријентисаних у пуноћи Православља, ако своје духовно стадо окрећу екуменистичком размишљању. Њима поручујемо са страхом Божијим и љубављу, да су такав њихов став и отвореност према екуменским активностима, са сваке стране достојни осуде, јер:
   а) заиста доводе у питање нашу православну веру и отачко предање;
   б) сеју сумњу у срца пастве и збуњују многе, водећи у поделе и расколе, и
   в) одвлаче део пастве у заблуду, заводећи их у прелест и тиме у духовну погибао.

• Митрополит атински Пантелејмон
• Митрополит китирон и антикитирон Серафим
• Митрополит етолски и акарнаниски Козма
• Митрополит пирејски Серафим
• Митрополит гортински и мегалополски Јеремија, професор Теолошког факултета у Атини
• Епископ рашко-призренски Артемије
• Митрополит Натанаил неврокопиоски (Бугарска)
• Владика Георгије (Шефер) Маифиелд, игуман манастира Светог Крста у Вајне, Западна Вирџинија

• Архимандрит Христодулос, игуман Светог манастира Кутлумуш – Света Гора
• Архимандрит Јосиф, игуман Светог манастира Ксиропотамски – Света Гора
• Архимандрит Филотеос, игуман Светог манастира Каракалу – Света Гора
• Архимандрит Агатон, игуман Светог манастира Констамониту – Света Гора
• Архимандрит Никодимос, игуман Светог манастира Филотеу – Света Гора
  
  Затим следе још потписи, више од 23 200 других потписника