Москва је за Србе и Вашингтон и Ватикан, Тито је последњи седео на две столице

03.03.2014. год.

Никада нисам волео да се понављам, нити да самог себе цитирам.

Овога пута правим изузетак. Понављам мали део онога што сам недавно рекао у Народној скупштини, на слушању о Евроазијском економском савезу јер желим да данас почнем од онога са чиме сам тада завршио.

Ево тог цитата:

„Наслон на Русију и њен Евроазијски савез – уз односе са Москвом сличне онима који постоје између Тел Авива и Вашингтона – омогућио би Србији да поврати суверенитет, да изађе из историјске слепе улице све већег пропадања и зависности од туђе воље и интереса.

Свима који као контрааргумент потежу чињеницу да Србија са Русијом нема заједничку границу, постављам просто питање: а има ли Израел са САД „заједничку границу”?”

„Наслон на Русију” израз је, као што знамо, Николе Пашића. Он је – полазећи од реалности свог времена – говорио и о могућем „наслону на Аустроугарску”, који је сам искључивао и одбацивао.

Званични Београд од 2000. године, са неким небитним колебањима амплитуде, реадовно бира „наслон на Аустроугарску”, само што се она данас зове мало друкчије и има четири Беча – Вашингтон, Берлин, Брисел и Лондон.

Чинило се то, и чини се, по правилу: у име демократије, модернизације, прикључивања цивилизованим народима и бољег живота. А Србија свих последњих година живи зло и погано правило: што више „напредује” према Аустроугарској, то јест – американизованој Европској унији, све је даље и од демократије и од било каквог напретка, па и од бољег живота за све већу већину оних који у њој живе.

Нимало узгред: они Срби који су хтели бољи живот по сваку цену – одавно су црногорски муслимани, неки се и данас „турче” преко политичког црвенохрватства Мила Ђукановића и квазиџамије распопа Дедејића.

Други су одавно босански и херцеговачки муслимани и вековни гонитељи свог народа.

Трећи су одавно или однедавно Хрвати, а многи међу њима су стигли и до тога да постану најгоре усташе.

Има специфичног „турчења” и у данашњој Србији. У том процесу су многи од оних који саучествују у претварању своје земље у полуколонију данашње „Аустроугарске” и који од њеног пропадања живе много боље него што би живели од њене суверености и њеног просперитета.

Србија је полуколонија новог типа којом се извана – из она четири Беча – управља преко њених формалних управљача. Полуколонија је стање, а не формални статус, али то ништа не мења и не чини бољим и подношљивијим.

Све у земљи је у функцији саморепродукције полуколонијалности Србије.

И моћ политичке класе и потпуна немоћ и обесправљеност народа.

Један мој пријатељ је напустио руководеће место у некадашњој заједничкој редакцији, уз образложење: Хајде што нас јашу, хајде што нас мамузају, али не пристајем да још сам вичем „ђиха, ђиха”. То је било пре неколико година и данас више не важи баш у свему. Сада је и јахања и мамузања – широм Србије – много више и то за мање паре, а од јаханих и мамузаних се очекује да одушевљено и са срећним ЕУ-погледом узвикују „ђиха, ђиха”…

Један велики старонемачки император је говорио: Ја и мој народ се одлично слажемо – ја имам право да радим шта хоћу, а мој народ право да о томе мисли шта хоће. У нашем случају ни ово више не важи.

Србима се као најбоље вође и државници намећу они који имају право да раде све што им газде полуколоније траже, а народ – да одушевљено верује да ништа боље и србскије не постоји нити ће постојати.

Срби су добили пуно и неприкосновено право да дигну руке од себе, да буду послушна и јефтина радна снага и раја савремених домаћих „Турака”, да од себе све мање траже и иду широким Сатаниним путевима који воде наниже. Све у свему: право да ћутке пропадају.

Полуколонија се држи и на свемоћи владајућих странака и немоћи и раздробљености опозиције, поготово суверенистичке, евроскептичне и антиколонијалне.

Већина постојећих србских странака саставни је део саморепродуктивне инфраструктуре полуколонијалности Србије. Те странке су немоћне и слепо послушне пред странцима и својим формалним вођама, а привидно свемоћне према народу и опозицији. Кажем „привидно” зато што сам уверен да је и на нашу ситуацију примењива крилатица једног великог руског духовника: није непријатељ јак, него смо ми слаби и разједињени.

Та већина странака истовремено је незаинтересована за деколонизацију своје земље јер би тиме довела у питање и своје позиције и моћ.

Један од бивших америчких дипломата у Београду испричао ми је како је изгледало закулисно мирење Демократске странке и Г17 у тренуцима када је кулминирао њихов сукоб у афери Јањушевић-Колесар.

Тадашњи главни US-шериф у Београду, Вилијем Монтгомери, позвао је тадашњег ДС-премијера Зорана Живковића и шефа Г-17 и вицепремијера Мирољуба Лабуса и саопштио им: Господо, преносим вам захтев Стејт департмента да свој међустраначки рат већ вечерас зауставите. Уколико то не учините, обе странке ће бити „пуштене низ воду”, а знате да имамо „клупу са резервним играчима”.

Учинили су. У Монтгомеријевом присуству су својима издали потребне инструкције и све је нестало. Као кад каменчић падне у дубоку воду.

Немам никакав разлог да верујем да је данас стање имало боље, напротив – сви су игледи да је, бар у понечему, и горе. Јер, над сценом се вијоре и српске заставе. Лажне, наравно, али их ни избори не скидају.

Ни започета борба против крупног криминала и корупције не доводи у питање моћ-немоћ полуколоније нити саморепродукцију у проширеном размеру њене инфраструктуре и надградње.

Од једног бившег бугарског министра сам имао прилику да чујем: да је ондашњи амерички амбасадор у Софији још 2005. године имао инструкцију Стејт департмента, као и његове колеге у суседним државама, да Мишковића третира као „регионалног економског терористу” и да му запречи све путеве које може.

И Мишковићева економска моћ је нарасла на нарастајућој економској и свакој другој немоћи Србије. На њеној зависности од зависних политичких странака и полуколонијалности и српске политике и српске економије.

На ово указујем само зато што је борба против крупног криминала и корупције, најблаже речено, селективна и никад неће доћи до продаје Сартида – јер би у том случају морала да стане на реп неким битним америчким људима и интересима. А ни до продаје Беочинске цементаре иако је стопроцентно продата за три пута мању суму од оне коју је Слободан Милошевић добијао за 49 одсто и одбио као неповољну.

Ни врата и на Исток и на Запад Томислава Николића нимало не сметају онима који држе Србију у стању полуколоније. Ништа се неће битно променити ни ако Србија – као што је Немац Андреас Цобел неопрезно открио и то платио скраћењем амбасадорског мандата у Београду – евентуално уђе у Европску унију иза 2025. године. Решетке кавеза полуколонијалности тиме ће добити само лажну позлату, а Србија ће се, у најболјем случају, сместити негде између Бугарске и Грчке.

Врата на Запад су толико и тако и политички и стратешки отворена да Србију и чине полуколонијом, а врата на Исток неупоредиво мања и ужа и тек економски напола одшкринута. Таман толико да се замаскира полуколонијална отвореност западних и према НАТО.

На ову несразмеру између Николићеве капијетине на Запад и вратанца на Исток, на свој начин је указао потпредседник Народне скупштине ненад Поповић. Ево његових речи: „Србија је у последњих тринаест година изградила преко 30 институционалних механизама за сарадњу са ЕУ – од Канцеларије за придруживање, преко министара и потпредседника владе задужених за ЕУ до чак два посебна скупштинска одбора посвећена ЕУ интеграцијама. Данас више од десет агенција у државној администрацији Србије ради на поспешивању односа са ЕУ, а ниједна не ради на односима са Русијом или Евроазијским економским савезом.

За ових тринаест година више од десет хиљада људи било је стављено у функцију развоја односа са ЕУ, како у влади и њеним агенцијама, тако и у Скупштини Србије.”

У Централној Азији постоји мудра изрека намењена онима који нису сасвим дигли руке од себе: Ако схватите да сте сами себе довели у рупу – одмах престаните да даље копате, то је најмање што можете за себе да учините.

Из рупе у коју се – од избора до избора – све више укопавамо, боље се виде Велика Албанија и наше даље територијално смањивање и свеколика деградација него са Копаоника, Шаре и Хималаја.

Из те рупе могу излазити Нобеловци за мир који нас кошта скупље од изгубљених ратова, али никада неће ни за физику, ни за хемију, вероватно ни за литературу.

Дакле: престанимо да копамо ЕУ-мотикама, ЕУ-пијуцима, ЕУ-ашовима, ЕУ-ровокопачима…

Пошаљимо у Москву највишу државну депутацију – као што је Карађорђе слао у Петроград проту Матију и остале – да Путиновој Русији понуди закључивање новог, много стратешкијег, истински стратешког споразума који би фиксирао нове и вечне односе Београда-Тел Авива са Москвом-Вашингтоном. Са удевањем Србије и у Евроазијски економски савез и у садашње и у будуће руско-немачке односе..

Са израелско-америчким односима са Русијом можемо се прикључити и Европској унији – ако за то буде постојао обострани интерес.

Уосталом, Москва је спремна да се са Бриселом договара и о Великој Европи у којој не би било садашњег опредељивања и сврставања или-или…

То је једини начин да се спасимо западних тутора и усрећитеља постпетооктобарске Србије.

То је једини начин да повратимо суверенитет и да почнемо да се развијамо јер је суверенитет предуслов економског развоја, самим тим и – бољег живота.

То је једини начин и да опстанемо и да сачувамо свој идентитет и национално достојанство и интересе. И да се поновом саставимо са вољом за животом и рађањем деце.

Умни Жорж Клемансо је упозоравао: да народи који се непрекидно повлаче – губе право на постојање.

Прошла су времена у којима је Тито могао седети и на америчкој и на совјетској столици. Николић узалуд говори о Србији као мосту између Русије и Запада. Дошло је време цивилизацијских сврставања и збијања редова.

Католичко-протестантски блок ће нас трајно држати у стању полуколоније, како год решетке кавеза изгледале.

Светска исламска вертикала и Ватикан ће нам, као и досад, радити о глави и душама.

САД су, у специфичном смислу, велики Израел. Зато Тел Авив и Вашингтон одавно заједно играју геостратешке игре. Зато заједнички праве израелску противракетну одбрану и уопште војну индустрију.

Зато Американци нека своја складишта оружја држе на територији Израела. У њим је тачно оно што би Израелу могло да затреба у неком већем и дуготрајнијем рату. Тел Авив, нраравно, има право да све то – буде ли потребно – употреби.

Нимало узгред: Израел не само да није амерички сателит него је најозбиљнија и најсамосталнија држава своје величине, а Путинова Русија је више Запад Шарла де Гола него Саркозијева и Пландова Француска.

Наша Америка, наш Ватикан и наша Мека су у Москви. Тако су историја и Бог одредили.

Знам да данашњи прота Матија неће моћи да крене без дирања у осињак полуколонијалности. Знам и колики може бити ризик таквог подухвата. Али, то је за неки други разговор.

Знам, а ипак изговорих иако не спасих душу своју.

Извор
Србин

Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

ПРЕДХОДНА НОВОСТ

СЛЕДЕЋА НОВОСТ

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

РТ: Руским медијима забрањено је истицање националних симбола на Олимпијским играма

Иста ограничења важе за гледаоце и љубитеље спорта који присуствују Летњим играма у Паризу

Дедоларизација руско-кинеске трговине ће се наставити — Кремљ

Дмитриј Песков је такође високо оценио сарадњу региона Русије и провинција Кине и истакао њен допринос развоју руских територија које се граниче са Кином.