Првог мартовског дана 1992. године испред Старе православне цркве на Башчаршији, у центру Сарајева, догодио се први етнички мотивисани злочин када су муслимани убили србског свата Николу Гардовића, што је наговијестило грађански рат у бившој БиХ.
Цијели случај је прилично јасан, о чему постоје изјаве свједока овог злочина, као и видео-касета цијелог догађаја.
Тог дана, прије 21 годину, сватови, окићени србским знамењима, покушали су да дођу до Старе православне цркве на Башчаршији, гдје је у Дому Свете Текле требало да обаве славски ручак. Србска застава засметала је муслимана.
Злочинци су хладнокрвно убили оца младожење Николу Гардовића, док је свештеник Раденко Миковић рањен. Ни то им није било довољно, па су убице, које власт муслиманског лидера Алије Изетбеговића није ни покушала да идентификује и казни, спалиле и српску заставу.
Овај злочин извршио је сарајевски криминалац Рамиз Делелић Ћело, који се слободно кретао Сарајевом, јер Кантонално тужилаштво против њега отворило судски процес тек почетком 2006. године, који никад није окончан, јер је Делалић убијен прошле године у Сарајеву.
Тог 1. марта, у 14.30 часова, у цркви Светог преображења у Новом Сарајеву обављено је вјенчање Милана Гардовића и Дијане Тамбур. Свадбени ручак био је организован у Дому Свете Текле, у Старој православној цркви на Башчаршији.
Послије вјенчања, око стотину сватова у аутомобилској колони од петнаестак аутомобила упутило се у Дом удаљен око седам километара. Пошто испред Старе цркве не постоји паркинг, колона је стала на 150-200 метара даље - код Вијећнице, гдје су остављени аутомобили, а сватови су пошли пјешке према Дому.
Према свједочењима сватова и очевидаца из пјешачке зоне на Башчаршији, сватовима је пришао бијели "голф" у којем су била четворица сарајевских криминалаца, а међу њима и Ћело. Они су изашли из возила и покушали да барјактарима одузму српске заставе.
Дошло је до комешања, послије чега су двојица младића запуцала и ранила српске свате Мировића и Гардовића, који је преминуо неколико минута касније у колима Хитне помоћи.
Осим Делалића, који је касније у телевизијској емисији признао да је убио Гардовића, свједоци су као нападаче препознали Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева, који је син оснивача "Зелених беретки" Емина Швракића.
Истог дана, 1. марта 1992. године одржан је и референдум о независности БиХ на коме нису учествовали припадници србског народа. Референдум, који је био прави покретач непријатељстава, донио је очекивани резултат, јер је 62,7 одсто муслиманских и хрватских бирача гласало за независност.
Бирачи српске националности, који су се залагали за опстанак заједничке државе, нису изашли на референдум, иако се према тада важећем Уставу БиХ референдум није ни могао расписати и одржати без пристанка сва три народа.
Тако нелегитиман референдум, који је признала и међународна заједница, продубио је политичке разлике три народа у БиХ и отворио пут за међусобне сукобе.
У Федерацији БиХ 1. март се обиљежава као дан независности БиХ, док овај датум у Републици Србској буди само тужна сјећања на трагичан почетак још једног злочина над србским народом у 20. вијеку.
.jpg)
.jpg)
