Црногорска манипулација сопственим идентитетом је свјетски релевантна тема

 

Песник, професор на Филозофском факултету у Новом Саду и председник Матице српске, написао је обимну лирско-епску историју Срба у Црној Гори од 7. века до наших дана. На овај подухват, како каже, подстакла га је потреба да сагледа расколничка искушења која су се током дугог временског периода јављала код припадника нашег народа, а по правилу су произилазила из тешких животних мука и неснађености у времену.

 

- Историја се непрестано показује као учитељица живота, а то ни данас, упркос разним идеолошким притисцима и идејним модама, није престала да буде. Штавише, прилагођавајући се језику оних који живе и мисле помодно, можемо рећи да је историја поново у моди! Од како су нестали комунистички комесари, историју поричу само заслепљени Фукујамини следбеници занесени неолибералним рајем међународног капитала, као и нишчи духом чији поглед на свет допире тек до екрана њихових компјутера на којима се играју заносних видео игрица. И мада има веома много ситних културтрегера који све од себе дају да нас убеде како треба мислити само о овом данашњем времену, још нисам срео иоле паметнијег човека који би се, као мува на лепљиву траку, закачио за идеју да се треба ратосиљати не само прошлости, тј. историјске свести, него и будућности, тј. утопијске свести – каже Негришорац.

 

Увек стигне нови земан живети на брдовитом Балкану подразумева спремност да се, на драматичан начин, увек изнова суочавамо са тим да нам непрестано долази некакав нови земан! И да са тим новим земаном морамо научити како да изађемо на крај: да се њиме оплодимо, али да себи не укидамо право на живот. Меша је то добро знао, па зато никада није дозволио да он лично, па и његова породица (за коју је знао да је пореклом из Дробњака, из Старе Херцеговине, која данас припада Црној Гори), буду одвојени од народа којем припадају. Културне разлике су пожељне, али не смеју доводити до цепања народног бића и до ампутација које постепено уништавају организам. Цело Мешино дело, па и његов живот, сведочи о таквим страшним мукама и дилемама. Зато нешто слутим да ће ми овај моћни писац, који је одавно постао интимна чињеница мог живота, о свему овоме наставити да шапуће. Наравно, ако ја тога будем достојан!

 

 

- Његош је узвишени пример човека и ствараоца који је кроз дробилице своје епохе пролазио храбро, све снажније утврђујући како свој владичански, владарски и песнички идентитет тако и колективни идентитет Црногораца, те целог србског народа, његовог језика и културе. „Глас каменштака“ и „пустињака цетињског“ одјекивао је целином србског, па и јужнословенског простора тако да подиже клонуле, утврђује свест о прошлости и буди наду у будућност. У данашњим околностим свеопштег расула, систематског уништавања историјског памћења и губитка наде, њему ништа друго не преостаје него да пева плачеве који би требало пре свега да у нама пробуде осећање стида. Уколико се застидимо, онда би у будућности било неке шансе за нас, овако клонуле.

 

 

- Ако електронско доба замишљамо као трезор података уз чију помоћ треба да овладамо искључиво вештином писања тзв. си-вија или апликационих формулара, онда би одговор свакако био негативан. Али ако електронско доба замишљамо као убрзавање информисања и владање широким комплексима знања, онда је одговор искључиво позитиван. Јер каква би то тешкоћа била да савремени читалац овлада архаичним, народним говорима какве налазимо у Црној Гори? И каква би тешкоћа била да он овлада темама из историје Црне Горе?

 

- Успева онда када вештачки не сукобљава та два аспекта и када се унапред не испоставља захтев по коме традицију морамо поништити како бисмо изградили прикључак са савременошћу. Само народи и културе које јесу тиква без корена могу да пристану на то да своју будућност замишљају потпуно одвојено од прошлости и садашњости. Црна Гора, у којој се одвија беспоштедни обрачун са прошлошћу и страшна истрага предака, само је један од најгротескнијих облика ових захтева који се у периоду глобализације испостављају свим малим народима света. Само тикве без корена пристаће на такве захтеве!

 

 

- Стара пословица каже да свако време има своје бреме! То значи да свако време доноси некакве облике страдања, само је питање какве интимне одговоре имамо за та страдална искушења. Јаке личности и јака времена спремни су да јаке мелеме ставе на љуту рану, а данашњи хедонисти би не само да по сваку цену избегну ране него би и да их се ослободе неким много безазленијим начином од јаких мелема.

 

 

- Разарање сопственог културног бића и растакање целине јесте за свакога озбиљан проблем, како за појединце тако и за читаве народе. Не бих лицитирао шта је највећи проблем, довољно је да схватимо да ово о чему говоримо јесте велик и озбиљан проблем који често не могу, ни појединци ни народи, да преживе. Одсеците некоме руку или ногу, он ће наставити да живи, али не онако како је живео пре ампутације. Кад, међутим, дођете до трупа или главе, ту живота више нема! Питање је, дакле, када, у ком тренутку треба започети лечење болести која ће нужно довести до ампутације? Није ли најбоље што пре се вратити здравоме животу и покренути све оно што за одржање опстанка јесте од користи?

 

 

- Сваки стих који бисте могли навести изговорио је неки од јунака моје поеме. Сваки став тих јунака већ је имао некакве претке и претходнике на које се они ослањају, а читав галиматијас различитих идеја само сведочи у каквом, ужасно збуњујућем свету ми живимо. Једини начин да се у свему томе снађемо јесте да сагледамо које идеје јесу истински животодавне. А такве су пре свега оне које, плодоносно чувајући спој прошлости, садашњости и будућности, воде ка здрављу и спречавају непотребне ампутације!