Белгија дозволила еутаназију деце

Белгијски парламент је одобрио нацрт закона којим се дозвољава еутаназија за малолетна лица. Она може бити извршена само на молбу самог смртно болесног детета и уз пристанак његових родитеља. Такође, неопходан услов представља одговарајући закључак психијатра и медицинара. Притом узраст од којег малолетно лице има право на добровољни одлазак из живота уз помоћ лекара није одређен законом.

За усвајање закона о еутаназији гласало је 88 посланика белгијског парламента, 12 се уздржало, „против“ су се изјаснила 44 члана парламента. Сенат је одобрио нацрт закона још у децембру. Сад је, да би закон ступио на снагу, преостало да га потпише краљ. Гласању у вези с овим нацртом закона претходила је оштра полемика – како у самој Белгији, тако и ван њених граница. У краљевини су чак одржане демонстрације противника еутаназије малолетника. Учесници у овим манифестацијама су убеђени да је лишавање болесне деце живота аморално, посебно ако се има у виду да се патња може ублажити уз помоћ савремених лекова за умирење болова. И католичка заједница у Белгији је категорички против еутаназије. По мишљењу адвоката лиге за заштиту права пацијента Дмитрија Ајвазјана:

- Како може дете које, рецимо, нема ни 12 година, да донесе одлуку о томе да напусти живот? Формално, оно још не одговара за своје радње пошто је малолетно. Није могуће измерити јачину синдрома бола, то је превише субјективно. Истовремено, знамо како се деца понашају кад их нешто боли. Тим пре кад им се дају велике дозе хормона и психотропних препарата да би се смањио ефекат који изазива болест. Природно, у таквим условима се мења психа и долази до искривљења свести. Апсурдно је питати га било шта у тим условима.

Присталице еутаназије указују на неодрживост овог аргумента. Законом је предвиђено да урачунљивост детета треба да потврди психијатар. Осим тога, еутаназија је могућа само уз пристанак родитеља и након што лекари потврде да се пацијент налази у „безнадежном, с тачке гледишта медицине, стању, да осећа сталну и неиздрживу патњу, која се не може ублажити и која ће у најскорије време довести до смрти“. Апологети еутаназије истичу да живот престаје да буде апсолутно добро за човека који свакодневно трпи велике болове. Тим пре ако се ради о неизлечивој болести. Ако патња може да престане само услед смрти болесника, зашто он не би имао права да приближи ово "финале"? Стручњак за биоетику Јелена Бризгалина истиче:

- Као аргументација земаља које легализују овакав облик права човека на одлазак из живота обично служи следеће: то је легализација права човека на достојну смрт као начина да избегне патњу. Осим тога, позивају се на то да савремена медицина не може увек да помогне. Наводе и то да држава треба да гарантује човеку, у случају кад медицина не може да му помогне, начин да сачува и своју личну одлуку која треба да се поштује.

Еутаназија је на државном нивоу први пут легализована у нацистичкој Немачкој. Истина, тада се уопште није радило о добровољном одласку из живота смртно болесних људи у патњама, већ о принудном убијању оних које су власти Трећег рајха сматрале дефектнима: умно заосталих, душевних болесника и носилаца наследних болести. Због тога је идеја еутаназије у Европи дуги низ година била дискредитована. Данас је, осим у Белгији, еутаназија, укључујући и дечју, легализована у Холандији. У овом или оном облику такође је законита у Швајцарској, Луксембургу, у неким америчким државама и у Северној територији Аустралије.

Артјом Кобзев,