"Арапско пролеће" навршило три године

Египат обележава 3. годишњицу почетка арапског пролећа. 25. јануара 2011. године у земљи су почеле масовне демонстрације, чији су учесници тражили оставку председника Хоснија Мубарака. Током три године власт је изгубио не само Мубарак, већ и Мухамед Мурси, који га је заменио на том положају. Међутим, Египат од тога није постао демократичнији, као ни остале државе, које је захватило арапско пролеће.

Арапско пролеће не само, што није водило демократским променама у Магребу и на Блиском Истоку, већ је нанело и велику штету економији земаља тог региона у вредности од око 800 млрд долара. То је мишљење специјалног представника предсденика Русије за сарадњу са земљама Африке, председника комитета Савета Федерације за међународне послове Михаила Магргелова. Тријумфални поход демократије западног типа није успео, констатовао је он. Међутим, управо на томе су инсистирали студенти и вестернизовани интелектуалци, од чијих је протеста почело арапско пролеће. Иначе, то не значи да његови резултати код свих изазивају разочарање, - сматра председник Института Блиског Истока Евгениј Сатановски.

- Циљеви су постигнути у Катару, Саудијској Арабији и Турској. Њихови конкуренти за утицај и власт у арапском и исламском свету су уништени. Економија, између осталог, нафтна и гасна, нарочито у Либији ликвидирана је, те конкурената на светском тржишту практично више нема. Додуше, то нема везе са демократијом, младима и образованом елитом. Како се каже, револуцију предлажу романтичари, остварују фанатици, док њене плодове убирају ниткови.

Још је драматичнија ситуација у Либији и Сирији. Прва балансира на рубу раскола, у другој се води грађански или религиозни рат. Неки изузетак је у свему томе Тунис. Управо тамо су почели први протести, који су обухватили друге државе у том региону. Данашње туниско друштво у неку руку се може назвати демократичним. Коментар главног научника Института светске економије и међународних односа ИМЕМО Георгиј Мирски:

- У Тунису је била довољно строга ауторитарна власт. Није било ни речи о некој демократији. То није био фашистички, ауторитарни режим, али је председник владао као монарх. Затим су га свргли. Данас ипак народ може да каже неку реч. Ако под "демократијом" подразумевамо могућност људи да износе своје погледе, слободно говоре оно, што мисле, слободно пишу и гласају за кога желе, у том смислу је у Тунису заиста постигнут напредак.

За сада је рано говорити о резултатиима арапског пролећа. Например, отворено је питање о судбини Сирије. Није јасно, шта чека Либију, неће ли се распасти та држава? А да не говоримо о томе да је један од узрока арапског пролећа умор од лидера земаља тог региона, многи од којих су били на власти током деценија. У том смислу имају повод да се забрину монархије Персијског залива, у којима постоји права геронтократија. За сада су оне успевале да реше проблеме уз помоћ новца и усмеравања протеста у суседне земље: најпасионарнији поданици тих земаља ратују у Сирији и другим жариштима исламског света. Хоће ли монархије успети да за дуго очувају такву ситуацију, за сада је тешко рећи.

Артем Кобзев,