ЕКСКЛУЗИВНО ! ДРАГАН ЈОВАНОВИЋ - ДАНИЛОВ КЊИЖЕВНИК ИНТЕРВЈУ

 

"СТИХОВИ КАО ИКОНОСТАС"


    Песник Драган Јовановић Данилов , рођен је  7.11.1960. године у Пожеги. Студирао историју уметности, на Филозовском Факултету у Београду.Песме објављивао по часописима, антологијама, зборницима. Превођен на француски, енглески,немачки, чешки, шведски , холандски, мађарски, украјински, словачки, бугарски, словеначки, македонски, руски итд.... Добитник је више  угледних књижевних награда: " Просветине "  , "Бранкове" , " Бранко Миљковић" , " Виталове" ," Златни сунцокрет", " Меша  Селимовић", " Змајеве награде"  и многих других . Објавио књиге. Еухаристија, Енигме ноћи, Пентаграм срца, Кућа Бахове музике, Живи пергамент, Европа под снегом, Пантокреатор , Глава харфе, Дубока тишина, Концерт за никог, Хомер предграђе, Алкохол ноћи, Гнездо над понором , као и романе Алманах, Пешчаник дина, Иконостас на крају света.  Есејистику. Срце океана, Метафизика цртежа..... Ожењен и отец две девојчице ..... Случајни сусрет на улици и препорука књижевног критичара Милете Аћимовића Ивкова , иначе уредника "Народне књиге" за коју је Данилов објавио  легендарну књигу " Гнездо над понором" и окитио се критикама и критике и читалачке публике завршен је речима - обавезно рајговарајте у четири ока или како хоћете , уз опаску потписници ових редова да му писце не исцрпљује пре књижевних вечери, кад може и после ..... Данилов, иначе  изузетно скроман човек, од срца се насмејао , прихватајући  разговор, прихватајући шалу, јер је у питању" другарица из клана" како рече Ивков. А  поглед Данилова као светионик на пустом острву , препун љубави, нежности и огромне позитивне  енергије. Загледан у све што је лепо, у себи негује свој врт и рестаурира  стари иконостас песника....

- Одкуд надимак Данилов? Није ваљда по Његошевом владици Данилу?!

- Мој отац се звао Данило и било је сасвим природно да свом имену додам тај патроним по свом оцу. Ви знате да је Драган најчешће име, а Јовановић најчешће презиме , тако да ми је то природно било.

- Књига " Гнездо над понором", окитила се са две угледне књижевне награде " Виталовом" и " Змајевом", очекивано или неочекивано?!

- Што се тиче те " Змајеве награде" , ја сам годинама био у конкуренцији за ту награду , а што се тиче " Виталове", ја нисам заиста очекивао награду. Не желим да звучим мудријашки , али највећа награда за мене јесте реакција на књигу читалаца. Озбиљни текстови који су се појављивали или преводи , то су највеће награде.

- Обично успех прате и осиња легла зависти , да ли је тих уједа и жалаца било и према Вама?!

- Увек тога има , то ме раније потресало , а сада не, једноставно настављам да обрађујем свој врт , милим то је једна мудрост Волтеровска, изгледа врло једноставно, али ако се мало боље размисли , сва наша невоља долази, отуд што нисмо спремни да обрађујемо свој врт, него смо обрађивали неке  туђе вртове. Једноставно, ја сам омеђио неки свој врт и волтеровски га обрађујем.

- Осуђујете ли књижевнике који се баве политиком ?

- Одобравам, али под условом, да не забораве на књижевност , јер врло често се деси да писци оду у политику и забораве на књижевност. Ја знам велики број примера људи, који су били изузетно талентовани и који су ушли у то политичко поље и потпуно се изгубили. Може, свакако, али да наставе да раде на свом књижевном делу!

-  Више није реткост да се пред читаоцима појаве песме, односно књиге из  "робијашнице" (алузија на књиге Милорада Улемека Легије  , " Легионар"., " Гвоздени ров" итд )  , који се продају у високим тиражима. Имају ли права  осуђеници да пишу?

- Свако има права да се изрази у књизи и то је дозвољено . И на крају крајева , то је свуда у свету, није само код нас . У  Француској, Енглеској, Америци итд....

- Ако је за босу ногу трње обућа, да ли је песнику стих излаз из беспућа ? Претпостављате да је ово алузија на Вашу поетку " босе ноге"....

- На то питање могу да одговорим са- Да . Што се тиче тог термина боса нога, будући да су мене везивали за барок и за барокни израз на почетку мог рада и мог песничког бављења, касније је дошло до неког сажимања и до поетике босе ноге.

- Које су љубави песника најопеваније? О чему се заправо  највише пише? Откријте тајну, које су Ваше песничке музе?

- Моје су песме у последње време мале теме као мој Хомер, а то је назив моје књиге"  Хомер из предграђа", он не пише о неким великим темама, о великим путовањима, он пише на изглед о неким малим афирменим темама, јесте један поглед обогаћивања и позлаћивања света. Теме моје јесу голубарници, призори из предграђа , из градова, подрума, нека захуђена места тамна,  јер заиста мали број људи о томе уоп[те и пише и зато што ме привлачи, то је иначе оличење романтичара, тема рушевине, тема тих неких наших пећина, спиља итд.

- Ако је душа песника попут неосвојиве планине, да ли песник увек остаје у подножју или стремећи ка врху, проналази изворе и пећине. Докле сте стигли у свом трагању?

- Стигао сам дотле да могу да кажем, да уједно не постоји никакав напредак, да нема успеха, једино има трагања, а што рече један филозоф, трагање је једино плодотворно, уколико је узалудно.

- Да ли сте се некад нашли на раскршћу , да не знате ни куд ћете, ни где ћете?

- Ја сам сваки дан на таквом раскршћу !

- Не морате да одговорите, да ли сте упознати да постоје  поткупљиви  жирији за доделе књижевних награда?

- Немам појма.

- Појединци тврде да књижевна сцена све чешће подсећа  на  сиротишта, где тек понеко дело усвоји  читалачка публика?

 -Не бих рекао, поготово у србској поезији, данас има инзванредних  достигнућа, читава једна млада генерација је донела рецимо  интересанте књиге , по мени су то књиге Војислава Карановића и Саше  Радојчића рецимо.

- Може ли стих да буде исцелитељ и писцу и читаоцу ?

- Стих може да буде исцелитељ само оним љубитељима који могу у поезији да пронађу неки простор за себе. Значи, оним људима који су осетљиви и који  уместо срца немају кромпире.

-Присуствовала сам сцени када Вам је са сузама у очима пришла читатељка и донела бележницу у којој је  својом руком исписала , односно преписала  Вашу књигу " Концерт за никог", затраживши да се потпишете на истом . Погледали сте је изненађено, а она је одговорила да није имала пара да купи Вашу књигу и  Ви сте јој поклонили са посветом  своју најновију књигу" Гнездо над понором'.... Приметила сам да сте били ганути .

- Сведок сте те сцене, дирнуло ме, показао сам ту бележницу - свеску  Милети Аћимовићу Ивкову, видели сте. А ко не би био ганут?!

 -А  да се вратимо на почетак, рецимо  роман " Алманах"....

- "Алманах"  је роман прављен као скуп текстова различитих и те телепатије. Иначе, не може бити уметности без тих телепатија између писца и његових читалаца. Само харизма и телепатија, може донети нешто посебно, јер уметност настаје у осами,  али опет као по некој магији , нема уметности без тајних порука!

-Ваши стихови су као иконостас?!

-У питању је форма иконостаса из неке цркве рецимо, то сам хтео да кажем у тој поруци.

= Кад пишете о ратовима , логорима, рушевинама, о паклу ратника,  разобличили сте прадавну борбу камилавке и турбана, крста и полумесеца...

-То су више у питању појединачне приче, једно трагање за оцем , које се провлачи кроз мене свуда чак и у првом роману. Ја живим у Пожеги, али  живео сам и у Санџаку , описујући завијање вукова Санџака .... Вечита прича између оца и сина, конкретно интересантна поглавља бачена неким силама историје, уопште та нека историјска шизофренија.

- Ваша поезија и поезија савременика?!

- Дође време кад је уметност све више материјална  и све више хладнија  и када се заборавља да је уметност ипак једна алхемијска вечност, да је песма један простор бића. Управо једна страна критичарка, која се бавила мојим радом Валентина Деначи  је говорила о значају гнезда у том простору бића. И на крају крајева ми сви живимо у некаквим гнездима малим.

- Поезија се данас свугде у свету штампа у малим тиражима ?

- Сматрам да је поезија најбитнија  за ствараоце и најзначајнија. И да се  све процене  огледају у поезији, а не у прози.....


Разговарала. Славица Јовановић 

Фото. Славица Јовановић