Руска „агресивност“ плаши италијанске политичаре

Ових дана је у Риму један италијански политичар у току дискусија о светској политици изјавио да је веома узнемирен због међународне „агресивности“ Русије која се поново појавила. Разуме се, било је говора о претпостављеном мешању Русије у догађаје у Кијеву и о одлуци РФ, која је касније демантована, о томе да ће лоцирати ракете „Искандер“ у калињинградској енклави.

Овај политичар је, као и многи други, заборавио да су једни од главних актера у протестима против легитимне владе били управо европски политичари, а Европска унија, премда је желела придруживање Украјине, ни на који начин није била спремна да помогне у обнављању њене уништене економије. И још се није сетио да су много пре одлуке Москве да лоцира ракете у Калињинграду САД одлучиле да поставе своје ракете у Румунији, Пољској и Турској. Ако је циљ постављања ових ракета била заштита од евентуалних напада Ирана, зашто онда потврђују своју одлуку без обзира на слабљење напетости у односима с овом земљом?

После распада СССР главна брига великог дела западних политичара било је „обуздавање“ Русије. Наочиглед свих, неке од „наранџастих револуција“ су финансирали Американци и њихови савезници у циљу који још увек истичу претежно републиканци – дестабилизације највеће земље на свету. Многе, и то не само дипломатске активности Запада у земљама централне Азије, као и разноврсна критика руског политичког система у медијима, били су усмерени на то да се како изнутра, тако и споља, ослаби руска влада, и да се можда изазове распад земље. Да ли се треба чудити што Москва уморивши се од свих ових непријатељских дејстава, ударцем одговара на ударац?

На срећу, Италија никад није учествовала у овој саботажи без обзира на то што је постало све модерније, нарочито међу нашим новинарима, откривање „сламке“ у руским плавим очима пре него „брвна“ у очима оних који су нам ближи.

Чини се да се ове противречности у току последњих месеци само појачавају. Изгледа нам да како с једне, тако и с друге стране, рационални заједнички интереси постају све мање видни.

Јер, индустријском Западу ће увек све више и више бити потребне руде, посебно енергенти. Русија је њима крајње богата и жели да настави да нам их продаје. Истовремено, очигледно је да ова земља има веома велику потребу за технологијама и ноу-хау које јој ми можемо испоручити. Очигледно је да земље које су у далекој прошлости биле непријатељи данас треба да буду на истој страни и да ниједна од њих не жели да омета заједничке активности. Русија сигурно не жели да изгуби озбиљног клијента, а Европа би била луда ако би се одрекла таквог извора сировина и таквог тржишта којем тек предстоји даљи развој.

Истинска опасност по обе земље је друга и налази се на истоку: то је Кина. Управо одатле се, а не из Москве у блиској будућности могу појавити изазови који доводе у сумњу не само нашу добробит, већ и улогу коју засад имамо у свету. Без обзира на то што је у историји Кине било узлета и падова, сваки становник ове земље која је некад била Поднебеска империја, сматра је „Средишњом државом“, а то значи да јој историјски с правом припада „централна“ улога у целом свету.

Кинеско руководство има давнашњу традицију да стрпљиво чека и да игра на дуге стазе, али је истовремено усмерено на остваривање својих циљева. Кина одлично схвата да не сме одмах да покаже своје претензије на позицију јединог главног играча, да још неколико година треба да игра на нижем нивоу кријући своје праве циљеве. Међутим, без обзира на све напоре да се они покажу мањима него што јесу, кинеско присуство ван граница азијског континента све више поприма освајачки карактер. Африка и њени ресурси све чешће потпадају под контролу Пекинга. Он инвестира у Јужну Америку и Европу купујући сва технолошки напредна предузећа чији ноу-хау може да купи.

Кинези имају пуно право да желе за себе исти економски напредак у којем ми данас уживамо. Али, очигледно је да никад неће моћи да постигну овакав развој за макар половину од милијарду и по људи без оштре конкуренције у испоруци сировинских ресурса и интензивнијој експлоатацији природне средине. А то се може учинити само за рачун Европе пошто свет има своје границе.

Уместо да се и даље бојимо „руског медведа“ с којим имамо заједничку историју, културу и потребе, можда је боље да отворимо очи и да видимо ко је заиста наш супарник? А не да наставимо да потхрањујемо расположења која могу да учине да се наши природни пријатељи определе за оне који заиста прете нашој будућности.

Марио Сомоса,