Патријарх Алексеје

 Упокојење блаженопочившег Патријарха Московског и све Русије Алексија II примљено је са великом жалошћу у читавом православном свету. Упокојио се велики човек и јерарх чији је значај превазилазио његово звање. Ми Срби имамо безброј разлога да овог Божијег човека вечно памтимо по добру.

Патријарх Алексије је за првојерарха Московске Патријаршије изабран у драматичном времену које је, осим по бројним проблемима, остало забележено и по ограшју првих слобода које су долазиле у велики и братски словенски Руски народ, а одатле освитале и у другим социјалистичким земљама. О његовој улози ће се тек писати и говорити и, како време буде одмицало, још више ће се сагледавати његов велики подвиг у Русији.

Пре седам година, имао сам прилику да, заједно са Епископом Будимљанско-Никшићким г. Јоаникијем и ученицима Цетињске богословије, будем у аудијенцији код Патријарха Алексија у патријарашкој резиденцији у Даниловском манастиру. Између осталог, тада нам је рекао да је 1918.г. у Москви било око хиљаду и по православних храмова, а као новоизабрани патријарх 1990.г. затекао је свега педесетак храмова у богослужбеној употреби. Великим радом и трудом, једанаест година касније, у функцији је након велике обнове било око хиљаду храмова!!! Овај податак довољно говори о размери вишедеценијског духовног страдања Руса. Да не говоримо о његовом труду и раду на замирењу великог, седамдесет година дугог црквеног раскола са Руском заграничном Црквом!

Ми, Срби, памтимо Патријарха Алексија када је 1994.г. у време највећег сатанизовања Срба, посетио Србију, Црну Гору и ратом запаљену Босну и Херцеговину. Својим присуством сведочио је мир и апеловао на мир међу зараћеним странама. Стигао је и до Сарајева! Међутим, још више га памтимо када је усред злочиначког бомбардовања НАТО-пакта 1999.г. посетио Београд и са Патријархом Павлом, архијерејима, свештенством и верним народом на платоу испред Храма Светог Саве на Врачару принео молитве за спасење и избављене православног Српског народа. Патријарх Алексије је својим ауторитетом ставио Косово и Метохију у срце Руске Цркве, Руског народа и руске политике. Свуда је и на сваком месту неуморно говорио о злочину над православним Србима и српским Светињама на Косову и Метохији. Његов очински састрадални глас се гласно чуо у Москви, али је одјекивао у престоницама у којима столују моћници овога света.

Није било прилике, а да Патријарх Алексије није устао у одбрану цивилизацијских, људских и хришћанских начела на Косову и Метохији. Сузе и јецаји рањеног и распетог Српског народа, жртве, срушене цркве, спаљене куће, оскрнављена гробља, уништена имања – све је то стало у велико људско, православно срце и слило у душу и љубав Патријарха Алексија.

Зато ми Срби имамо сијасет разлога да по добру памтимо великог Патријарха Алексија. Да није ништа друго учинио до што је својим очинским гласом оснажио клонуле, зарадовао тужне, саучестовао са ожалошћенима у Републици Српској, Републици Српској Крајини, Србији и њеном распетом Косову и рањеној Метохији мирне душе бисмо могли да кажемо да је заслужио да га Срби никада не забораве и да се, кад год у будућности, било где, како и када, виде неког од његових патријарашких наследника, сете великог и добро Патријарха Алексија.

Зато ми Срби имамо дужност да у овим данима приносимо своје личне и саборне, црквене молитве за покој душе овог великог човека и српског добротвора. Да се сви у овим данима помолимо Господу да га приброји праведника и упокоји у наручју Аврама, Исака и Јакова и свих патријараха.

Одавно Срби нису имали таквог и толиког пријатеља.