Успон храбрости у спуст Цветкова

Бијатлонска траса Лаура на којој ће се одвијати олимпијска такмичења сматра се једном од најсложенијих и најзанимљивијих у свету. Директно са старта спортисти одлазе у планину. Ову деоницу стазе бијатлонисти међу собом називају „успон храбрости“. Онај ко не зажали снаге на почетку трке и најбрже од свих прође одрезак, добија највише шанси за победу.

Други део стазе који већ има име и који може да одигра своју улогу у распоређивању медаље је спуст Цветкова. Некада је он био најтежи на Лаури. Спортисти великом брзином требало је да превладавају нагли окрет. За време такмичења на том спуску падали су буквално сви, али најчешће и ефективније од других руски бијатлониста Максим Цветсков. Затим су трасу прерадили: окрет је постао блажи, а спуст не тако брз, али назив је остао исти.

Мењам лето за зиму

Ситуација када спориста тражи себе и прелази из једног вида спорта у други није реткост. Скијаши често постају бијатлонисти, клизачи појединци почињу да се клизају у пару. Најнеобичнији испурчилац талената за боб је лака атлетика. На Олимпијади у Сочију ће иступати неколико спортиста који су раније били такмичари на Летњим играма. Американка Лоло Џонс два пута је постајала првак света, али олимпијска медаља у трци са препонама никако јој није полазила за руком. Зато је одлучила да пређе на боб и своју прву медаљу да добије у Сочију. Руска репрезентација у том виду спорта има солидније лаке атлетичаре. То је Максим Мокроусов који је раније трчао спринт, Јевгенија Соловјова која је некада бацала куглу, Татјана Вешкурова која је освојила сребно на пекиншкој Олимпијади у штафети и Александра Бутвина која се бавила седмоборјем. Сви они ће учестовати у такмичењу четвераца.

Штафета олимпијске бакље напушта Сибир. Дочекују је на Уралу

У понедељак 9. децембра симбол Олимпијаде је стигао возом у Омск, један од највећих сибирских градова. Две стотине носача бакље пронело је пламен главним улицама града, посетивши знаменитости – Успенски Сабор и Омску тврђаву, изграђену почетком 18. века у одбрамбене сврхе, која је затим постала центар новог града. 11. децембра штафета се преместила на север, у Тјумењ, где су баклу провезли псећом запрегом и снегоходом дуж обале реке Туре. Затим ју је планинар попео на мост Забуљених, и већ на другој обали реке бакљу су примили локални „моржеви“ како би са њом пливали у леденој води. Наредног дана, 12. децембра, бакљу су хеликоптером пребацили у град Тобољск, који је дуго имао статус сибирске престонице. Јер управо у том граду се налази један од једниствених примера руског неимарства – Тобољски кремљ, први кремљ у Сибири направљен од камена. На његовој територији се налази најстарије камено здање у региону – Софијско-Успенски сабор, подигнут у 17. веку, као и највиша зграда у Тобољску, звоник епохе класицизма. финални акрод тобољске штафете било је паљење олимпијског горионика на Саборном тргу Кремља. 13. децембра олимпијски симбол је стигао у главни град Урала Јекатеринбург. Бакља је пронета главним улицама града после чега је кренула у највећи скијашки комплекс поред града Нижњи Тагил, где су спортисти скакали са скакаонице са Олимпијском бакљом у рукама. Касно увече бакља се вратила у Јекатеринбург, одакле наставља даљи пут по уралском региону.