ЦЕТИЊСКИ ИНДИЈАНЦИ ПРОТИВ ВРЕЛЕ БАЈОВЕ КРВИ

Лијепо каже наш народ: Туци ђавола док је мали. Кад порасте, правиће проблеме. Цетињског ђавола, зачетог у наизглед неприродној вези југословенског комунизма и римокатоличког прозелитизма - рођеног на Лучиндан, 31. октобра, 1993. године, када је око двије хиљаде Црногораца, по опредјељењу разних вјероисповијести а суштински атеиста, акламацијом прогласило, још за живота, умрлог, бившег свештеномонаха Антонија Абрамовића за "духовног поглавара Црногораца православне вјероисповијести" - док је био мали нијесу прихватали за озбиљно. Кренуо је од Иницијативног одбора за обнову аутокефалности Црногорске православне цркве, па преко Одбора за обнову... стигао је до Вјерске заједнице Црногораца источноправославне вјероисповијести, коју у жаргону зову "Црногорска православна црква".

 

На Петровдан, 12. јула, 1996. године, Збор Црногораца, као и на Лучиндан двије године раније, али овога пута у биједном броју, прогласио је "Црногорску православну цркву" обновљеном. То је учињено на основу дојаве Антонија Абрамовића однекуд из бијелог свијета, гдје је обијао прагове и црквених и државних институција, тражећи подршку за своју фантомску цркву:

 

"Добио сам легитимну хиротонију од легитимне православне цркве што је био апсолутно најзначајнији догађај за стварање Црногорске православне цркве" ("стварање", а не обнову).

 

Да би нешто барем по форми личило на цркву, треба да има ђаконе, свештенике и владику. Црногорци аутокефалци имали су двојицу бивших, рашчињених свештеника, Антонија Абрамовића и Милутина Цвијића. Јесте да њих двојица нијесу више били ни половни, попут половне гуме која колико-толико још може да служи, него су били ништавни, попут гуме која је експлодирала, али Црногорци аутокефалци су их, не могавши доћи до ичег бољег, пригрлили. Фалили су још ђакон и владика. О ђакону нијесу ни мислили. Требао је владика, глава цркве.

 

 

Црногорци су у својој историји једном прихватили владара на његову ријеч, авантуристу Шћепана Малог, који им је рекао да је он руски цар Петар ИИИ. Али до сада, заиста, нијесу имали таквога владике. Било како било, Антоније Абрамовић Црногорцима аутокефалцима постао је и владика (на ријеч) и предсједник (Вјерске заједнице, акламацијом неколико стотина људи). Тако је стари Антоније, још раније морално, а сада и духовно нагрђен, на сиједу главу натукао митру. Владика по мјери својих вјерника.

 

 

Прије годину и нешто, несрећни Антоније испустио је своју гријехом пресићену душу. Сада, јеванђељским симболом речено, гори у паклу огњеном, заједно са Аријем, коме је свети Никола на Првом васељенском сабору у Никеји 325. године разбио нос, Несторијем, Оригеном и осталим јеретицима и расколницима.

 

Још за вријеме Абрамовићевог диханија, једна група људи који воде бригу о "Црногорској православној цркви" повела је, у једној изнајмљеној кући на Цетињу преговоре о насљеднику његовог владичанског трона. По већ испробаном и плодотворном рецепту, нашљедника је требало тражити на православном отпаду, међу посрнулим православцима.

 

Срећа им се врло брзо осмјехнула. Вјероватно ни сами нијесу очекивали да ће тако брзо наћи - правога.

 

Док је у Вучјем долу трајала опсада цркве, а аутокефалисти урлали у храму и пред храмом као некакво индијанско племе, у Цуцама су се питали каква је то гужва. "Каквог то хоџу су Ћеклићи хтјели да уведу у цркву?"

 

Мираш Дедеић, Дурмиторац, рођен 1938. године (као и владике Амфилохије и Атанасије), завршио Теолошки факултет у Београду, Оријентални папски институт у Риму, био у Москви на постдипломским студијама (које није завршио), жена га оставила... Парох при Грчкој православној цркви у Риму, којег је у новембру 1995. године митрополит Цариградске патријаршије за цијелу Италију, Спиридон, из моралних разлога и због брљотина у богослужењу ставио под забрану свештенодејства, био је изванредна прилика, као да га сам рогати послао. Црногорској јавности представио га је Сретен Перовић, један од запаженијих реализатора комунистичко-римокатоличких пројеката расрбљивања Црногораца с краја шездесетих и почетка седамдесетих, интервјуом у "Монитору". Ту је Дедеић рекао све што треба: да је од Српске православне цркве претрпио много мука, да му је главни прогонитељ био митрополит црногорско-приморски Амфилохије, да о Антонију Абрамовићу може да каже све најбоље, да тридесет година живи са идејом о обнови "Црногорске православне цркве" и да је спреман да дође и тој цркви служи. Као што човјек када се крштава, дакле улази у заједницу Христове Цркве, пљује на сатану и одриче га се, тако је Дедеић пљунуо на Христову Цркву и одрекао је се. Врата секте која се назива "Црногорском православном црквом" била су му широм отворена. 

Стари владика Антоније није умро, а нијесмо знали ни када ће...

 

 

Ствари су се брзо развијале; цетињски ђаво брзо је растао. Расколничка Македонска православна црква, коју није признала ниједна православна црква (признао је папа), замонашила је Мираша Дедеића. Да би иоле личио на владику, мора да буде монах. Тако је Мираш постао Михаило и одмах су му дали чин архимандрита.

 

Али, Македонци нијесу хтјели да га завладиче. Напокон, то су му средили у Бугарској. Исте вечери, 15. марта ове године, црногорска телевизија објавила је агенцијску вијест да је у саборном храму Свете Параскеве, у Софији, за епископа црногорско-приморског рукоположен архимандрит ЦПЦ Михаило Дедеић (послије се извињавала због те глупости).

 

По принципу асинус асинум фрицат, Дедеићеви ментори нашли су расколничку групу у Бугарској православној цркви, коју предводи бивши митрополит неврокопски Пимен. У међувремену, васељенски патријарх Вартоломеј рашчинио је Мираша Дедеића, вратио га у ред лаика и предао проклетству. Отпадници од православља пружили су једни другима руку. У Бугарској, иначе, развијена је симонија, добијање за новац онога што се не може добити Божијом благодаћу. Чин ђакона добија се за 300 немачких марака. Чин епископа, вјероватно, добија се по слободној погодби. Црква у Бугарској егзистира у великом сиромаштву и њени монаси буквално гладују (не због духовног подвига, него зато што немају шта да једу).

 

"Црногорска православна црква" нашла је своје мјесто у богоодступничком мраку. Вјероватно и њени највећи оптимисти нијесу очекивали да ће за тако кратко вријеме добити то чему су тежили. Све им је ишло на руку. Чак је и Антоније Абрамовић, који им је, болестан и онемоћао, постао баласт, прије него је Мираш Дедеић дошао на Цетиње - умро. Јавности није познато да ли је коме казао своју велику тајну од које је то легитимне цркве добио легитимну хиротонију. На основу те тајне, подсјетимо, "Збор Црногораца" на Петровдан 1995. године, прогласио је "Црногорску православну цркву обновљеном".

Цетињски ђаво је стасао и - узбичио.

 

 

Ћеклићи су племе у Катунској нахији, једној од четири у Старој Црној Гори. У Ћеклићима је село Вучји до, а у Вучјем долу је црква Светог Ђорђа.

 

У цркви Светог Ђорђа у Вучјем долу, на други дан овогодишњег Васкрса, локални парох отац Драган Станишић, како је јавила једина црногорска новинска агенција "Монтена факс", иста она која је лансирала вијест о Дедеићевој "хиротонији", испровоцирао је стопедесетак мирних мјештана и дошло је до немилих сцена. Ово личи на оно са Космета када су Шиптари ставили на пругу велики бетонски блок, па када је дошла милиција слегнули су раменима:

 

 

У ствари, за други дан Васкрса Црногорци - аутокефалци заказали су парастос првом предсједнику Одбора за обнову аутокефалности ЦПЦ, проф. Душану Гвозденовићу, који је умро одмах након што је постао предсједник, као и његов насљедник. Парастос је требало да служи фришки "владика" Михаило.

 

Гужва у Вучјем долу трајала је седам сати. Седам пуних сати, отац Драган није хтео да напусти олтар, ни да га, по цијену живота, препусти проклетству преданом распопу. Сам, пред сто и педесет противника показао је тврду вјеру и храброст, какве су описане у житијима светих. "Хтео сам да заштитим своје парохијане од Божјег гнева. Да смо анатемисаног човјека примили у храм, могао би да нас снађе земљотрес, пожар, поплава, или да наиђе нека зараза и чума."

 

Јадац је у томе што "ЦПЦ" нема ниједног храма. До сада су се томе своме "богу" молили на Тргу маршала Тита на Цетињу, под отвореним небом. Али како су добили "владику" апетит им је порастао. С обзиром да су политичка организација, мисле да политичким путем могу отети од Српске православне цркве манастире и цркве по Црној Гори. Додуше, великодушно су се већ изјаснили, оставили би Србима понеки храм, с обзиром да их у Црној Гори, по попису, има 9,5 одсто.

 

Сада је важно освојити барем једну цркву, макар и у најзабаченијем селу. Тог дана су у Вучји до довели свога "владику" и донијели су неколико видео камера, да га лентрају у олтару.

 

Али, ни људи из СПЦ нијесу весло сисали. Знају, а имају и живо искуство са "ЦПЦ", лакше је буву спријечити да уђе у кућу него је из ње истјерати. И то јутро отац Драган Станишић је поранио са четири ученика цетињске Богословије.

 

Када су аутокефалци стигли у Вучји до, отац Драган је у цркви Светог Ђорђа већ служио литургију, а богослови су одговарали.

 

 

- Нијесам могао да дозволим да нам човјек који је анатемисан од Цркве и чије читање у цркви Бог не чује, скрнави цркву. Тим својим ћоравим послом нека се бави на трговима и у својим партијским просторијама - каже након свега отац Драган - тим прије што га тог дана у Вучји до нијесу довели житељи тога села, јер тамо сада горе само два огња, него су дошли људи са стране, познати са цетињских антисрбских митинга, као што су Бобо Богдановић, Мило Павловић, Бојица Вушуровић... Такође, хтио сам да заштитим своје парохијане од Божијег гњева. Искуство Цркве нам свједочи да када, рецимо, као сада, цариградски патријарх анатемише и од Цркве одлучи извјесног свештеника, нека област таквога човјека, екскомуницираног и проклетству преданог, прими, може да очекује да је снађе земљотрес, пожар, поплава, или пак најезда заразних болести.

 

Аутокефалци су захтијевали од оца Драгана да пожури "са пјевањем", па да њихов "владика" уђе у олтар. Била су ту и три милиционара у цивилу:

 

- Питали су ме могу ли да завршим за пола сата, да толико народа не чека. Рекао сам да је то Васкршња литургија и да дуже траје. Ајде, за сат, рекли су. Добро, за сат, пристао сам - прича отац Драган. - Али они су били нестрпљиви. Галамили су у цркви, а када их је стрпљење издало, почели су да ударају ћушке богословима, који су били за пјевницом, и да им пале чврге. На крају су их избацили из цркве. Онда су опет у олтар ушли милиционари и показали ми на сат, упозоравајући ме да је прошло скоро два сата. Рекао сам им да не могу прије, јер ме стално прекидају. Они су постајали све нервознији. Почели су да урлају у цркви, као Индијанци када нападају караван бјелаца. Чуо сам: Убићу те, попе; сасјећи ћу те на комаде; убићу ти породицу... Јурнули су на олтар. То је мала црква и кроз царске двери су шчепали оца Драгана за одежде, са леђа, и почели да га чупају:

 

- Ухватио сам се за Часну трпезу, укрутио ноге и непрекидно се молио светом Ђорђу и светом Петру Цетињском и пјевао "Христос воскресе из мертвих...". Руке тих момака на својим леђима нијесам осјећао колико да су дјетета од три године - каже отац Драган.

 

Заиста, као из житија светих, која су препуна оваквих сцена гдје незнабошци насрћу на човјека непоколебљивог у одлуци да за вјеру положи живот. Када се на заиста волшебан начин одржао у олтару, отац Драган, сам, а њих око сто педесет, покушао је да их смири:

 

 

 

Онда је отац Драган тражио да "преговара" са Миром Вицковићем, портпаролом Либералног савеза Црне Горе, који је био ту:

 

- Дошао је у олтар и рекао сам му да се овакве ствари не рјешавају по рупа и долова. Навео сам му примјер учионице: не можеш покупити са улице некога и увести га у учионицу да буде професор, јер ти се легални професор не свиђа. Причали смо дуго, читав сат. Мислим да је схватио колико је апсурдно то што су урадили. Када је изашао, оној маси се обратио, отприлике, овако: "Момци, момци, станите, није ово начин..." Када су то чули, они су се окомили на њега: - Оца ти, што си нас доводио овамо ако није начин. Изгледало је да ће доћи до обрачуна међу њима.

 

Када су видјели да је "ситуација озбиљна", они милиционари у цивилу позвали су појачање. Ускоро су у Вучји до стигли начелник Центра без-бједности Цетиње Милан Вујановић, са полицијом, а онда и Милан Пауновић, начелник Центра безбједности Подгорица. У међувремену су дошли и цетињски парох, главни и одговорни уредник "Светигоре" и професор богословије Радомир Никчевић, ректор богословије протосинђел Јоаникије и ђакон, рукоположен прошле године на Христовом гробу, једини такав ван Грчке православне цркве, тек свршени богослов а већ монах, Јефрем.

 

 

"Владика", јуначкијех Црногораца, који пледира да буде нашљедник на трону владике Данила, који је у Старој Црној Гори истражио потурице, и светог Петра Цетињског који је сабљом у једној и крстом у другој руци, у борби против Турака на Крусима и Мартинићима, ударио темељ црногорској држави, ушао је у цркву и - утроњао се.

 

- Стао је мало и рекао: Немојте да им дижемо цијену. Онда се окренуо и зашао. У ствари, уплашио се да имам пиштољ. Није се сјетио да је човјеку најјаче оружје Часни крст. Цар Константин је тим оружјем побиједио много јачег непријатеља него што сам га ја имао тог дана. Непријатељи Цркве много пута у историји били су поражени тако што им је Бог дао кукавичије срце, као том распопу тог дана - прича отац Драган.

 

Није се Мираш без неке препао од оца Драгана. Отац Драган је онај свештеник што је прије неколико година пуцао у ваздух испред цетињског кафића "357", када су га напали либерали који се ту окупљају, јер их је претходно пријавио цетињској милицији да злостављају жене и дјецу који иду у цетињски манастир. Цетињани су мислили да је луд кад је њих пријавио, а ни милиција, да ли из страха или због сарадње са њима (?), ништа није предузела. Да би заштитио голи живот, отац Драган је морао да понесе пиштољ.

 

 

У Ћеклићима је девет цркава и десета, саборна, Светог Илије, који је слава ћеклићка, у којој је сахрањен војвода Ђуро Матановић. У Крајњем долу је црква Светог Саве (!), у Милијевићима Светог Николе, у Петровом долу светог Јована Богослова, у Војковићима Светог Петра Цетињског... Углавном све ове цркве су мјештани, заједно са Митрополијом црногорско-приморском и митрополитом Амфилохијем, обновили или их обнављају...

 

Отац Драган је свештеник од 1991. године. Парох је пола Цетиња, његушки, ћеклићки, цуцко-бјелички, чевски, Косијера..., готово цијеле Катунске нахије. Старјешина је преко 50 храмова. Ту је у вријеме православне Црне Горе служило десетак свештеника. Када је дошао у парохију, затекао је пустош. Ни десет посто људи који ту живе нису имали појама о крсној слави, а камоли нешто више.

 

- Затекао сам заиста стравичну ситуацију - прича отац Драган.

 

- У моме крају, никшићком, људи су барем славу славили. А овдје, видио сам, постојали су људи који су имали задужење да бране народу да ложи бадњак. Наишао сам на примјер да је код човјека, уочи Божића, дошао партијски комесар, распршио му огањ и из куће избацио бадњак! Замислите да је прије Другог свјетског рата било којем Црногорцу неко само рекао да ће доћи вријеме да му из куће избаце бадњак. Па тај не би изнео живе главе! То силеџијство оставило је дубоког трага на ове људе. Многи од њих су се и иселили. Катунска нахија данас је пуста. Мало народа, а пуно храмова. Одежде иструлиле, кандила зарђала... Све ове цркве сам мео. Онда неко умре, дође народ и остави опушке у цркви. И што да радим, опет метлу у руке... А сада се ови што водају Мираша жале на Српску православну цркву што су им књиге по црквама буђаве! Па они су плод комунизма, они су ако не физичка а оно духовна дјеца оних распршивача бадњака. Народ који је остао у селима углавном сав слави. Ја их, као парох, обилазим и сијечем им колач за Светог Илију. Свима сам поклонио иконе светог Илије и никада са њима нијесам имао проблема. Они су стабилно на линији светог Петра Цетињског и овај митинг у цркви светог Ђорђа у Вучјем долу није њихово масло. Када је најављен, ја сам те породице обишао и нико се са митингом није сагласио, али нијесу имали снаге да га спријече. Послије митинга био сам у Цуцима, у селу Граб. Питали су ме: Каквога су то оџу Ћеклићи шћели да уведу у цркву?

 

 

Митинг у цркви Светог Ђорђа у Вучјем долу имао је сљедећу организациону форму: три братства из овог села, Гвозденовићи, Вицковићи и Пророчићи, на позив породице умрлог професора Душана Гвозденовића, првог али за кратко председника Одбора за одбрану аутокефалности ЦПЦ, за понедјељак, 20. априла ове године, заказали су парастос. Цркву Светог Ђорђа сматрају својим власништвом.

 

- Група око Дедеића злоупотријебила је имена ова три братства. Можда је понеко од њих за "ЦПЦ", али далеко од тога да се може гово-рити о братствима. Они су расељени, не само по Црној Гори, него и по Америци - каже отац Драган. - Осим тога, и ученик прве године богословије зна да се за Васкрс не обавља парастос. И то су хтјели да дају парастос човјеку који је негирао Бога, био је атеиста и када је умро није му обављено православно опијело. То би било насиље над његовом перспективом у вјечности, коју је сам за живота одабрао. Професор Гвозденовић је - док је био жив - био изманипулисан, па је много да и сада, мртвим, манипулишу. И не може црква бити приватно власништво. Јесу ли наши очеви градили путеве и пруге радним акцијама. Значи ли то да сада неко од нас може да заустави воз и каже: Ова пруга је моја?

 

Гужва у цркви Светог Ђорђа у Вучјем долу трајала је више од седам сати. Све вријеме отац Драган ни за живу главу није хтио да напусти олтар, и да га препусти проклетству преданом распопу. Тако тврду вјеру и бескомпромисност у одбрани православља, чак и када се нађе сам против сто педесет противника, још можемо наћи само у житијима светих.

 

Наредних дана било је много полемика на радију и у новинама. У једној од њих "три братства" кажу:

 

"Извјесни електричар Драган Станишић, који се представља да је свештеник Српске православне цркве..."

 

А отац Драган, рођен 1962. године, завршио је чисту философију у Београду и на постдипломским студијама стигао је до магистарског рада када је, 1991. године, рукоположен за свештеника и када је постао парох више парохија, цијеле Катунске нахије. Постдипломац је и на Теолошком факултету у Београду. У цетињској Богословији предаје психологију, логику, филозофију и апологетику. Недавно је добио пето дијете...

 

Физички напади црногорских аутокефалаца на клер и вјернике Српске православне цркве почели су још на Петровдан 1991. године када је група младића, предвођена Славком Перовићем, лидером Либералног савеза Црне Горе, каменовала цетињски манастир. Касније, када је отварана кућа светог Петра Цетињског на Његушима, минирали су брдо и засули пут камењем да вјерници не би могли да оду на славу, од како је отворена Богословија на Цетињу, нападају богослове. Једном су запалили дрвљаник испред зграде Богословије. Други пут су камењем полупали прозоре и засули зборницу због заставе са четири "С"...

 

- Ови људи, иако се стално бусају у прса својим црногорством, ниједан датум из пребогате историје Црне Горе нијесу значајније обиљежили - каже отац Драган. - А Митрополија црногорско-приморска на заиста достојанствен начин обиљежила је петстогодишњицу прве штампане књиге у Јужних Словена, многе годишњице везане за Петра ИИ Петровића Његоша, двјеста година битака на Крусима и Мартинићима, које су значиле почетак црногорске државности, па је обновила и крсну славу Петровића... У све ове прославе накнадно се и држава укључивала. Али они - не. Заиста, то што раде ново је гоњење Цркве, као идолопоклоничко у раним вјековима, или комунистичко недавно, чији је ово сада, у ствари, продужетак. Ево сликовитог примјера: садашњи портпарол Либералног савеза Црне Горе и посланик у републичкој Скупштини, господин Вицковић, прије двадесетак година је, као "напредни омладинац" и активиста УДБ-е, предводио демонстрације цетињских гимназијалаца, једине демонстрације у Црној Гори након Другог рата до АБ револуције, против старог митрополита Данила, зато што се овај колико је могао опирао сулудом науму комуниста и Ватикана да сруше цркву светог Петра Цетињског на Ловћену. Ево га, опет, активног у борби против Цркве. Ти људи се растопише од благорјечивости, од силне демократије, на овим предизборним скуповима. А у ствари су насилници, угњетачи дјеце... и не дај Боже да Црна Гора падне у руке тој партији и тој вјерској заједници.

 

Црногорцима аутокефалцима у потоње вријеме, заиста много тога иде наруку. Ето, добили су и "владику". Али, истовремено, судбина се тако поиграва са њима, као да се спрда. Да би неко био свештеник, а нарочито владика у"Црногорској православној цркви", видјели смо, не мора бити ни стварни свештеник, чак ни православац, као што то нијесу ни "владика" Михаило Дедеић ни "свештеник" Милутин Цвијић, али мора бити - Црногорац. У православљу национална припадност није важна, али у овој секти, "ЦПЦ", то је пресудно. Међутим, што им се догађа? И један и други не само да нијесу Црногорци, него су, чак - Срби.

 

Милутин (у ствари Мирослав) Цвијић рођен је у Чечави, код Теслића, у Босни. Чист Србин. Када је напустио манастир Острог, гдје је био чувар ћивота светог Василија Острошког, и оженио се, и када је екскомунициран из Цркве, приграбили су га црногорски аутокефалци. Али чињеница да је Србин, била му је велика баласт. Да је било које друге нације, не би било тако страшно. Али Србин... Аутокефалцима мрскије нације нема.

 

Цвијић је под хитно морао да рјешава проблем своје националне припадности. Онда се досјетио (да ли сам, или су му помогли интелектуалци из круга аутокефалаца?): "Ја сам по националности Црногорац рођен у Босни јер се тамо због посла иселио мој ђед. Зато ја нијесам натурализовани него рођени Црногорац."

 

Наивно, али завршило је посао. Ипак, Цвијић није био за владику. За владику треба мало убједљивији Црногорац.

 

Кад су нашли Дедеића, одахнули су. Изгледало је да су ријешили велики проблем. Он јесте из Његовуђе, из Дробњака. То је такорећи од јуче Црна Гора, али у односу на Босну - премија је на лотоу.

 

Али, врага... Др Данило Радојевић, предсједник Одбора за обнову аутокефалности ЦПЦ, нашао је лист "Ил пополо", орган италијанске Демохришћанске странке, од 17-18. новембра 1991. године, који је објавио интервју са Србином Мирашем Дедеићем. У намјери да своје читаоце обавијести о србско-хрватском сукобу који је тек био почео, овај лист је у претходном броју објавио интервју са хрватским представником др Мариом Кинелом. Дедеић је, дакле, био представник Срба.

 

За Радојевића су Дедеићеви ставови у овом интервјуу скандалозни: он је оправдавао "агресију" на Дубровник, поступке ЈНА, истакао је историјско право Црне Горе на Дубровник и право Италије на Истру и Далмацију... Ово су, у ствари, патриотски ставови једног Србина, и није чудо што је за др Радојевића, једног од најзначајнијих расрбљивача Црне Горе, то страшно.

 

 

Др Радојевић, који је својевремено за Крлежину енциклопедију писао енциклопедијску јединицу "Црногорско-приморска митрополија" и у том тексту је било толико фалсификата да се од њега оградила редакција Енциклопедије у Загребу, енергично се успротивио довођењу Мираша Дедеића у "ЦПЦ". Послије су га напали ранији сарадници, па је он реаговао у "Монитору" и "Побједи".

 

Дедеића је, каже др Радојевић, довео "мали али агилни број људи". Он, незнаден у вјери православној, изгледа, вјерује да то што ради око "ЦПЦ" ради за добро црногорског народа и није могао да прихвати Мираша Дедеића, очигледног авантуристу који је у Италији остао без посла и у "ЦПЦ" је нашао ухљебљење.

 

Сав овај циркус са "Црногорском православном црквом", наравно, не би имао значаја да атеизам, којег је силом наметнуо комунизам, извјестан број Црногораца није одвојио од вјере прађедовске од православља, и многи од њих, како са моралног аспекта честити људи, смућени, бивају заведени причом секташа "ЦПЦ".