Дани(ј)ел Симић: Црне листе

Човјек када своје име види међу онима, којима је било забрањено да се појављују на фреквенцији националне тв-куће, прво осјети олакшање. У смислу да га неће отпуживати за параноју и претјеривање.

А да је било очигледно, било је.

Ипак, за оне који нијесу ја, али и због тачности информације, морам то смарачки појаснити.

Најзабавнији примјер ми је био прошле зиме, за два дана биће година, кад је Удружење новинара РС организовало округли сто на тему „Говор мржње на порталима“ и мене зовнуло да будем један од говорника. Сачекала ме шума микрофона, међу којима сам се шаљиво обратио новинарки БХТ и рекао: Што снимаш ово, кад ти неће дати да емитујеш?

Сниматељ, кад ће ово бити на телевизији да гледам?

Вратих се кући и из неког разлога пребацих на РТРС. Па се шокирах. Видио сам себе у најави за Дневник! То је, обзиром на дотадашњу праксу, било равно научној фантастици.

Сјетих се како сам раније, за Дан Европе, био уводничар на позив Министарства за економске односе и регионалну сарадњу у Влади РС, те ме било готово немогуће медијски избјећи тај дан.

Али, авај!

Не само да на РТРС тад није било моје изјаве или дијела говора, што би било сасвим у реду, већ ме није било ни у једном кадру. За то се већ требало баш потрудити у монтажи. Поготово јер је лице (сада бившег) генералног директора било најмање три пута у крупном плану.

Овај пут, уз колатералу Драгана Јеринића,Татјане Рогуље, Жарка Марковића, Љиљане Зуровац и других невиних саучесника ми; рекламирани прилог није уопште емитован. Пратили смо Дневник као што дјеца разведених чекају проблематичног оца, који им је обећао да ће их доћи гледати на школској представи.

Моји другари са РТРС су рекли: Ако је најављен, сигурно ће га пустити. Мора да је била предугачка кошуљица, ићи ће у 23 часа... Исти ти другари, рекли су ми сутрадан: У праву си. Звала је директорица програма да се прилог не емитује.

Ко сам па ја?

Што сам то толико битан, па се мора интервенисати „са врха“ да се не појавим у једном, широј јавности незанимљивом, еснафском прилогу? Истина, готово да нема озбиљније телевизије, која није сматрала да имам нешто да кажем на тему политике и друштвених збивања уопште. Осим РТРС и ФТВ.

На РТРС сам се, додуше, екстремно ријетко могао провући са титулом писца, односно умјетника. На ФТВ вјероватно нећу имати прилику да се појавим док Србска не постане независна.

Док је за ФТВ и сличне медије потпуно јасно да бих им причао оно што не желе да чују, а имају међу онима који се изјашњавају као Срби на стотине расположених нудигуза, чиме сам то заслужио да будем непријатељ Републике Српске?

Проносилац те повјерљиве црне листе је углавном тачно написао за мене: „писац, власник портала Фронтал.рс, критичар Режима“; сем што је погријешио у аргументацији мог наласка на листи.

Не лаје кер због села

Јесте да сам ја критичар режима, али био сам то и прије режима Милорада Додика. Вјероватно ћу то бити и кад његов режим на изборима замијени неки други.

Фронталов захтјев за интервју са Додиком стоји на леду од 2009. године, па с те позиције могу мирна срца казати да је превише оних који се сакривају иза њега и товаре на Милорада нешто што је брљотина за њихову душу. Ако уопште имају душу. Предсједник не би био ни ово што јесте, кад би се бавио таквим бедастоћама. Искрено, нема то везе са Додиком.

Има везе са људима који су 2006. године одбили емитовати рекламу за моју збирку приповједака „Интервју са Радованом Караџићем“, па сам се ја почео занимати ко су ти људи и што то раде. Није било никаквих других, осим од странаца усађених, лично-послушничких разлога да ми не емитују плаћену рекламу, па су се одговорни јако наљутили кад сам то истражио. Онда све јавно обзнанио.

И то је то, и то је проблем.

Држава то сам ја

Проблем цјелокупне постсоцијалистичке заједнице није што има људи, који су себи умислили да су они држава. Таквих је било и у доба Француске буржоаске револуције. Невоља је у томе што не постоји ни минимум општедруштвеног морала. Сведржавног осјећаја пристојности да се такве институционалне силеџије барем ограниче, ако већ не да се доведу у ред.

Непријатно је донекле писати све ово, али барем могу рећи да за све изречено лично гарантујем. Нема ништа спорно да се ја, или било ко други, могу не допадати руководећим главама и њиховим политикама. Али само у случају да су у питању приватне телевизије, а не јавни РТВ-сервиси. Сервиси у којима се ништа не поправља, већ се троше наше паре.

Ако већ мотиве ФТВ разумијемо (мада не би требали, јер је плаћамо), да ли је нормално да се третирам као непријатељ Републике Српске, само јер се неком тамо државном службенику не допада шта мислим о њему?

РТРС – ФТВ2 (0:3)

Наравно да овим не покушавам да коначно дођем до Дневника РТРС. Има мене на телевизији и превише. Покушавам да укажем на то да Фронтал већ годинама ради посао за који грађани Српске плаћају националну РТВ-кућу, док се у њој праве црне листе по укусу некаквих манија величине. Ко зна, можда негдје у новој згради има и тајна просторија гдје се буше вуду луткице, бацају чини или салијева страва остатку имена са црне листе?

Бившем руководећем клану се није допадало што их прозивам да су сви титлови на РТРС латинични, што пуштају спотове и глорификују звијезде ХРТ, која то никада не би урадила са србским музичарима, што не задовољавају ни минимум достојанства својих новинара и звања јавног сервиса, већ су простачки памфлет било које власти. Уз све то, Фронтал је емитовао рекламу за РТРС бесплатно. Чинио би то и даље, али емисија се звала Одговорно...

Већ поменута ФТВ2 (БХТ) је сасвим свјесна да ја, лично, не само да заговарам њено укидање усљед удуплавања федералног медијског потенцијала за паре РС, већ се залажем за дисолуцију овакве тзв. БиХ у цјелини. И сигурно је да им се то не допада. Али имају довољно интелигенције и професионалне свијести, те знају да морају макар понекад чути све оно што ФТВ не би никада емитовала. Чисто да неко, заинтересован искучиво за објаву своје рекламе, не би провалио како им није заједнички само исти јутарњи програм и зграда у којој обитавају.

Осим што им се у посљедњих три године два пута омакло да ме зову у политичке емисије, а РТРС ниједном (0:2); не могу, а да за крај не дам лични примјер (а какав би други уз овакву колумну), да ми није проблем рећи јавно ни кад ја погријешим.

Ових дана сам сазнао, баш у тамном свјетлу црних листа, да је онај прилог новинарке БХТ којој сам се ругао (а у којем кажем да говор мржње долази из федералних редакција) ипак објављен.

У цјелости, браћо са РТРС!