Priča iz dnevnika jedne dame- Gospodin Savršeni između sna i jave VIII DEO

Ti verovatno uvek mirno spavaš jer je tvoj zadatak da  sutra budeš lep, a svakog dana si sve lepši. U svakom slučaju si lep, zapravo možda samo lep u mojim očima. Ne mogu da spavam, ne spavam dobro od onoga dana kada sam zapravo počela da upoznajem šaroliki svet oko sebe i život u ozbiljnim crtama življenja. Život je šaren da li znaš i to? Uglavnom imam poneki strah poneko pitanje i poneku žudnju...imam i želje, njih sam ponekad ostavljala do skoro Deda Mrazu a kada sam videla da se debeli starac milog lica i lepih rumenih obraza žestoko poigrao sa mnom, i izdao me još prvog puta kada sam mu zatražila nešto čak i napisala pismo...Mislim da su me filmovi i bajke naterale na to, on se spušta niz odžak i  ispunjava želje, ljudi se bude srećni dok pretražuju crveno bele carape okačene na svojim kaminima iz kojih se varnice i žar suprotstavljaju zimi i snegu...Da li i  ti spavaš dragi moj i snovi ti se nižu ili si možda jedan od onih koji nikada ne sanjaju i žele jednu želju ceo život. Zateknem se kako sedim i gledam ispitujem sebe i preispitujem, na neke stvari zažmurim, nesto sebi oprostim svesna svojih grešaka...Pitam sebe, pa se libim odgovora nekada i ne znam šta da odgovorim, a izbora je toliko...I suočavam se sa najvećim strahovima, koje nekad vešto izbegnem a neki me hitro stignu... od tebe život iziskuje da budeš lep, a od mene da budem pametna a to nije fer... A šta se desi kad si i lep i pametan?! Bolje me ne pitaj... Ne zeliš znati, jer pre toga ne zeliš čuti.

Ove noći sedim zagledana u parče neba, i ne tako čistog, okrutne i olovne oluje, koja podseća na zimu, a leto je. To su oni dani kad prizoveš u sebe  sve sem pameti. To su oni dani kada gledaš i zapitaš se kada će red i niz da se vrate, i zašto se to tako sporo odigrava... I ko je izmislio momenat da kada si najsrećniji po difoltu ide nešto mračno, a ja to neću dopustiti.
Valjda svako ima ovakve svoje monologe i ja ih imam i nekada su olovno teški.

 Prošlo je dosta dana od kako sam se videla sa NJIM... Bilo je i naših noći i naših dana i u strastima i u razgovoru.... a onda je nekako došlo vreme godišnjeg odmora, tj. priče o tome, koja je meni bila em bolna iz nepoznatog razloga em nebitna jer je bila bolna.

Proveli smo predivne noći zajedno i desila se ljubav, bar ja tako mislim. Znate onaj momenat kad osećate da vas neko obožava. To je bio taj. Plašite se da će bilo šta da to poremeti ili promeni jer imate strah od lepog. Strah od lepog, jezivo zvuči, jezivo se i doživljava ali se i preživi. I volela sam taj deo sebe, ali sam se i borila protiv njega . Svesno znati svoje strahove, a svesno ih gurati pod tepih, zapravo često je bilo tako.

 Kada je reč o godišnjim odmorima, on kao Savršen je odabrao i ekstremno skupu destinaciju i to na dvadeset i pet dana. Sicilija. Lepo zvuči zar ne? Kao da letiš na čarobnom ćilimu. Kada mi je rekao putujem u sredu na odmor, bila sam svesna da ja to sebi ne mogu da priuštim. Galantno čašćavanje letovanja nije bio moj fah, a mozda je to bila uvreda za njega. Na njegovo pitanje hoćeš sa mnom? Bila sam srećna, ali i moć mog odgovora sa njim se smanjivala, šta reći u toj situaciji takve vrste nesigurnosti.  Ipak je želeo da idem sa njim, a možda je to čisto pitanje iz neke potrebe kulture i poštovanja prema meni, a sa druge strane, kako da odgovorim, i zašto ne mogu da kažem- NE,  ja to sebi ne mogu da priuštim. Tako su lagano počeli da izviruju repovi razlike koji su bili fascinantni i primamljivi na početku, a sada predstavljaju puki problem. Emotivna luda zvana Dama Švorc deo drame sa monolozima je počeo...

Da ne preterujemo, ja sam već isplanirala svoje vreme u tom pravcu, moje letovanje na obližnje primorje je vec bilo uplaćeno, i to je bilo pogodno opravdanje, izgovor, razlog, šta god, ali bilo je dobra osnova zar ne?!  Uprkos svemu istina je, želim da idem sa njim.
 Bilo je kasno, već je prešla kazaljka na satu ponoć a noć se nekako lenjo razvlačila u mojim mislima, kao da mi je bila i saradnik i saputnik u putovanju na mojim talasima i na moja daleka nedokučiva i meni nepoznata mesta. Mučile su me nesanice, koje sam podredjivala, obavezama na poslu i obavezama na fakultetu, i naravno, onome što svaka pametna devojka radi, velikom razmišljanju.

 Zazvonio mi je telefon i On, neverovatno je sve što se dešava u vezi sa njim. A ja baš nižem niti našeg odnosa u mojim opširnim monolozima, gde pitam i odgovaram, sečem delim i bistrim čak i kad ne treba. A skoro nikad nije ni trebalo.

. „ Ne znam da li znaš, koliko je teško spavati sam, spremaj se dolazim po tebe.“ Kao iz topa je izašlo moje- „Spremna sam za 15 minuta“.

Objasnila sam vam i  rekla s početka priče, taj čovek je pokretao ceo moj svet. I bio je moj svet. Koliko god to zvučalo smešno, čak i meni, svesnom i racionalnom biću. Ispravka draga do sada je bilo tako. Nema ovde ni racia ni svesti. Ali zašto?! To je ljubav. Ljubav je nemoć nad sopstvenim moćima.
 
Kad bih vam opisivala sebe u prethodnim ljubavnim avanturama, i hoću, u nekom od narednih poglavlja, mogla bih sve to da svrstam u jednu reč PATNJA. Patila sam, na kraju se ispostavilo da su sve to bili neki pogrešni ljudi, pogrešni muškarci, idealizovani u mom iskrivljenom svetu mašte i želje za voljenošću. Što ujedno opisuje moje strahove, ali, ipak mislim da je ovaj čovek iskren, zreo, i duboko dostojan toga da ja letim. Let se opisuje upravo ovako, uzimam svoju torbu, pakujem svoje neophodne delove rituala za pred spavanje, navlačim haljinu, ne mislim na kišu napolju, mislim samo na susret, i izlećem.

Ne bih da vam opet opisujem njega ali savršen je i svaki put ću to ponoviti. Mada večeras u našem susretu i duboko zamišljen, možda je i on u nekim strahovima. Mada, legenda kaže da muškarci nemaju strahove ili da su im  zabranjeni. Nikada ga nisam pitala za bivše ljubavi, to se ne pita, ustvari ja to ne radim. Mislim da sam  naučila da se to ne pita, može da bude obostrano neprijatno. Pojačana  muzika na njegovom cd plejeru, prekida moje misli, sećam se da je to bila moja omiljena pesma, začudo slučajnosti.

Došli smo kod njega. Ponašali smo se kao i do sada, srećno kad smo zajedno, srećna sam bila i sa tim kad se javlja na svoj mobilni telefon nekom drugom licu sa tim „Evo me sa mojom (  ), opisivajuci moje prisustvo“. Zapravo, sve je bilo koliko lepo toliko i čudno, prošlo je vreme sa njim, i divno je i dalje je prelepo, vreme pored njega je bilo kao san. Ono čega sam se plašila jeste bilo da cu se probuditi sama, i nekako sam se borila sa tim. Sve vreme. Ali nisam dozvoljavala da to remeti naš odnos. Bilo je teško.

Valjali smo se po krevetu, koji je bio ogroman, gledali se i smejali očima. Moram priznati da ja jesam bila tu, ta osoba pored njega, ali ne u potpunosti. Pripadala sam njemu, ali koliko je bilo lepo, nisam mogla da se opustim skroz i do te mere da me sve ponese jer kao sto rekoh znam da tresnem i to dobro da tresnem. Sećam se saveta mog divnog i prepametnog oca “Daj se nekome, daj se dušom, i srcem, sa emocijama se ne igra, ali sačuvaj jednu malu rezervu za sebe.“ Da li je to taj mali rezervoar koji sam znala da napravim tek posle dosta lupanja o pod i idenja da kažem glavom kroz  zid  u izgubljenom svetu pogrešnog odabira muškaraca. Iako sam bila velika devojka, nisam još uvek u potpunosti i sto posto znala da rukovodim svojim emocijama, mislim da taj problem imaju i mnoge devojke a i muškarci ( ali legenda kaže drugačije).

Već je bilo kasno, posle vrelih strasti koje su se rasplamsale između nas, zaspali smo i svako se okrenuo ka svojoj strani kreveta, to mi se nije dopalo. Ja nisam spavala. Mislim da nije ni on. To je bio prvi put da sam noć provela kod njega u stanu.

Njegov stan je bio dosta drugačiji od mog skromnog, iznajmljenog u predgradju velikog grada. On je živeo u Centru zbivanja svega. U komforu, u raskoši. Nisam se obazirala na to, mogao je da ima isto koliko i ja i manje, samo da je to što jeste. Da me diže i baca visoko.

Probudili smo se u podne jer smo zaspali u zoru. Koliko toliko  smo spavali. 

Sutra je sreda, rekao je. To putovanje kao da i jeste odlučivalo mnogo toga, dvadeset i pet dana se nećemo videti. Od toga i ja cu biti desetak i malo više na odmoru. Ali nisam imala taj problem, bićemo u različitim Zemljama, odmoriti se, i zatim opet nastaviti sve po starom.

 
Njegova terasa je bila prelepa, i nebo koje se razbistrilo od sinoćne oluje je sa te terase izgledalo lepše. Bilo mu je prelepo cveće u stanu a i na terasi. Sedeli smo pili kafu, čitali novine. Ne znam kako sam njemu izgledala, ali posle toliko godina spavala sam pored nekog, svakako znam kako sam sebi delovala. Ja sam zapravo opet bila u svom čudu. Činilo se da ja jesam kraljica drame, i bila sam to, svesno. Ali s razlogom, koji ne opravdavam. Niti sam ga ikada opravdavala.
 Čitala sam ocenu i kritike za jedan film u novinama, odjednom mi je uzeo časopis i veselim glasom pitao- „ Hocemo kod mojih na ručak?“ 
Teleći pogled, zagrcnula sam se kafom, on pobeđuje i spontanost...

Nastaviće se....

Svi tekstovi su zaštićeni od strane autorke i njenim pravima na isto.