Саопштење за јавност СКИД Кнез Никола Васојевић

             Ми историчари окупљени у Србско-историјско културно друштво ''Никола Васојевић'' –Беране смо на  Видовдан 2012.године зарад историјске истине покренули часопис за књижевност, историју и културу који излази на србском језику и на ћириличном писму- ''Глас Холмије'', који до сада изашао у 13.бројева. Циљ нам  је да расвјетљавамо многе неистине и фалсификате који су присутни данас у Црној Гори, с тога смо се и данас састали на овај велики историјски датум 26. Новембра када је 1918. Велика Народна Скупштина Србског Народа у Црној Гори у Подгорици донијела историјске одлуке, на Другој редовној седници 13./26. новембра, усвојила  текст Одлука, који су потписали 160 посланика. Васојевиће су тада представљали 32 посланика. Одлуке су:

1.Да се краљ Никола I Петровић - Његош и његова династија збаци са црногорског пријестола.

2.Да се Црна Гора са братском Србијом уједини у једну једину државу под династијом Карађорђевића, те тако уједињене ступе у заједничку Отаџбину нашег троименог народа Срба, Хрвата и Словенаца.

3.Да се изабере Извршни народни одбор од 5 лица, који ће руководити пословима, док се уједињење Србије и Црне Горе не приведе крају.

4.Да се о овој скупштинској одлуци извијести бивши краљ Црне Горе Никола Петровић, Влада Краљевине Србије, пријатељске Споразумне силе и све неутралне државе.

 

На четвртој седници (28. новембра) је изабран Извршно одбор.

На петој седници (29. новембра) скупштина је одлучила:

1.Да се покретна и непокретна имовина бившег краља Николе Петровића Његоша и његове династије, у Црној Гори конфискује у име народа.

2.Да се за свагда забрани улазак у нашу земљу пређашњем краљу Николи Петровићу Његошу, а тако и свим члановима његове династије.

Централни извршни одбор је, на сједници у Беранама 25. октобра/7. новембра 1918. године, прописао Правила за бирање народних посланика за Велику народну скупштину. Проглас о расписивању избора и Правила за бирање народних посланика за Велику народну скупштину, послати су из Берана 27. октобра окружним начелницима у Црној Гори, с налогом да се организују избори по капетанијама, варошким општинама и срезовима. За одржавање зборова и избор повјереника дат је рок од седам дана, док је у неким мјестима, попут  Цетиња, за те послове преостало тек три дана. Читавим изборним процесом руководио је Централни извршни одбор преко својих повјереника и изасланика који су сазивали зборове и сједнице и утврђивали резултате избора.

Избори за ову Скупштину, која је позната и под именом "Подгоричка скупштина", одржани су 19. новембра 1918, на територији Црне Горе у границама до почетка Првог свјетског рата. Свака је капетанија бирала по два, а у крајевима ослобођеним у току Првог балканског рата сваки срез је бирао по три посланика. Градови са мање од 5000 становника су бирали по једног посланика, а они са више од 5000 по два посланика. Бирало се јавним и посредним гласањем, на тај начин што би свака капетанија на јавним зборовима изабрала 10 повјереника, срезови по 15 и варошке општине по 5, односно 10 повјереника. Повјереници из округа су на заједничкој сједници поименичним гласањем изабрали посланике за округ. Овјерени записници о избору повјереника и посланика достављени су Скупштини у Подгорици.

Припреме за почетак рада скупштине објележила су два супротна мишљења о начину уједињења Црне Горе и Србије. Скупштина је засиједала од 24. до 29. новембра 1918. године. Од двије претходне и пет редовних засиједања, најзначајнија је друга редовна сједница од 26. новембра на којој су донесене историјске одлуке о уједињењу народа Краљевине Црне Горе и Краљевине Србије, као и одлука о детронизацији династије Петровића.

Скупштина је отпочела са радом 24.11. у згради Дуванског монопола и на првом засиједању изабрани су тајним гласањем органи скупштине (предсједник Саво Церовић, потпредсједници Лазар Дамјановић и Саво Фатић и секретари).

Двије претходне сједнице ове скупштине одржане су 24. и 25. новембра 1918. и на њима су тајним гласањем изабрани предсједник, потпредсједници и секретари Скупштине. На сједници од 25. новембра посланици су положили заклетву. Истога дана је одржана и прва редовна сједница Подгоричке скупштине, а на дневном реду је било уједињење Србије и Црне Горе. Сјутрадан ујутру, 26. новембра 1918. Подгорица је била препуна свијета који је очекивао коначну одлуку о уједињењу двије српске државе, Србије и Црне Горе, чиме би почео да се испуњава вјековни сан предака о уједињењу свих Срба у једну државу. Тога дана је "Велика Народна Скупштина Србског Народа у Црној Гори" једногласно донијела одлуку о уједињењу Србије и Црне Горе.

У одлуци Подгоричке скупштине између осталог је наглашено: "Србски народ у Црној Гори једне је крви, језика и тежње, једне вјере и обичаја с народом који живи у Србији и другим србским крајевима; заједничка им је славна прошлост, којом се одушевљавају, заједнички идеали, заједнички народни јунаци, заједничка патња, заједничко све што један народ чини народом..." , а потом су изнешене и конкретне одлуке да се краљ Никола Петровић и његова династија збаце са црногорског престола; да се Црна Гора уједини са Србијом у једну државу под династијом Карађорђевића и потом ступи у заједничку државу Срба, Хрвата и Словенаца; да се изабере Извршни народни одбор од 5 лица који ће руководити пословима док се уједињење Црне Горе и Србије не приведе крају; и да се о овој одлуци обавијесте бивши краљ Никола, влада Краљевине Србије, пријатељске Споразумне силе и неутралне државе.

Овим је чином настављено дан прије започето уједињавање Срба, када је Велика народна скупштина у Новом Саду изгласала присаједињење Србији. Исти су примјер слиједиле и локалне скупштине у Босни и Херцеговини. Овим су одлукама испуњени вјековни народни идеали.

Последњи пут Велика народна скупштина се састала, на захтев владе из Београда, 27. јануара 1919. године и изабрала посланике из Црне Горе у Привремено народно представништво, привремено представничко и законодавно тијело југословенске државе. Изабрани су: Андрија Радовић, Марко Даковић, Тодор Божовић, Спасоје Пилетић, Ристо Јојић, Лазар Дамјановић, Михаило Ивановић, Илија Љумовић, Марко Матановић, Трипко Жугић и Радован Бошковић.

Тачке извјештаја који је сачинила међународна посматрачка комисија састављена из више чланова из различитих земаља, поводом избора за Подгоричку скупштину и генералног стања у Црној Гори, 9. фебруара 1919. године:

1) Трупе које су се налазиле у Црној Гори су биле југословенске, а не србијанске: њихов број у цијелој земљи не прелази 500 људи: оне нису биле уплетене у узборе и збивања око побуне.

2) Избори су били слободни пошто 500 официра и војника југословенских нису могли десетинама хиљада Црногораца наметнути своју вољу.

3) Избори су били демократскији него они практиковани за вријеме владавине бившег краља Николе.

4) Сви Црногорци су били за уједињење са Србијом и не желе повратак раскраља Николе, којега држе за издајника земље.

5) Побуна је проузрокована од стране неколико агената бившег краља, а који су потпомогнути агентима италијанским; могли су обманути неке необавијештене личности.

6) У земљи је владао мир, кривци ће бити осуђени од стране редовних судова.

7) Захтијева се да одбјегли побуњеници код Италијана у Сан Ђовани Ди Медуи и Котору буду предати француском генералну Венелу и да одговарају за рушење телефонских жица и пљачку војничких намирница. Број затворених личности се пење од прилике на једну стотину. Сви сељаци су пуштени на слободу.

Краљ Александар Карађорђевић није заборављао свога ђеда Николу. Он је радио на томе да се његов ђед врати у земљу. О томе нам свједочи у својим мемоарима Илија Ф. Јовановић-Бјелош, перјаник и тјелохранитељ краља Николе: "У новембру 1919. долази престолонасљедник регент Књаз Александар у Париз као први пут послије рата. Француска га одушевљено, као свога првог савезника, дочекива. Књаз је био одсио у хотел Континентал Вие Кастиглионе вис авис хотел Мериса, ђе је живио Краљ Никола. Једног дана долази госп. Михаиловић, бивши министар србијански при црногорском Двору. По њему Књаз Александар тражи ауђенцу код свога ђеда, Краља Николе. Краљ му одговара да ће му сјутра одговорити. Међутим, Краљ конферише са домаћима и рјешавају да ће Књаза Александра Краљ примити у присуству своје Владе. Овакав одговор Краљ шаље своме унуку, који на такав начин није хтио учинити посјету своме ђеду." Даље у тексту Бјелош описује свој сусрет са краљем Александром Карађорђевићем, 27. септембра 1925, у старом Двору на Цетињу: "Када сам приша Краљу дохваћа ме за руку и сиједа у једну фотељу близу своје столице. Са ријечима и благим осмјехом. Илија, причај ми што за мога ђеда, како је боловао. Је ли се мучио при својој смрти. Кад сам Краљу све испричао о патњама и мукама његовог ђеда, покојног Краља Николе у посљедње вријеме - чисто су га сузе пропануле, а и ја нијесам без њих остао. Краљ рече и ово. Од Бога платио онај ко је учинио да ђедо не дође у Југославију."- Пише Александар Раковић.

О уједињењу и прихватању краљевине Срба, Хрвата и Словенаца под Карађорђевићима, пише престолонасљедник Михаило Петровић Његош у својим мемоарима:

''Били смо још на школоваљу у Истбурну кад је, 1. марта 1921, преминуо наш дед, краљ Никола. Преставио се у осамдесетој години живота, у својој вили у Антибу, на југу Француске. Крајем 1918. године, уједињење Црне Горе са Србијом, сан свих Срба, било се извршило под околностима са којима он није био сагласан. Стога је остао да живи у иностранству. Са својом женом, краљицом Миленом, провео је неко вријеме у Италији, па потом у Француској (Лион, Бордо, По), и коначно се населио на Азурној обали. Његова смрт изазвала је у мени дубоку жалост. Неколико дана доцније, имао сам прилику да у енглеским листовима видим, с тужним и мучним осјећањем, фотографије његове сахране. На једном снимку, његов ковчег италијански морнари уносе у ратни брод. По жељи његове кћери краљице Јелене, сахрањен је у Сан Рему. За њим ће тамо, две године доцније, отићи и наша бака Милена.''

 

 ''Мада се огромна већина Црногораца изјаснила за уједињење Црне Горе са Србијом, - и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, - један мали број одбијао је да то призна. Кад је краљ Никола умро, они су за краља прогласили мог стрица Данила. Из ког разлога који ми нису познати, Данило се решио да ту титулу не понесе. Како је био без деце, сва своја права пренео је на мене, још малолетног. То, уосталом, није имало своје важности, ни последица. Два-три месеца доцније, кад сам се о распусту нашао код мајке у Паризу, прочитао сам у штампи вест о томе да су све велике силе признале уједињење Црне Горе са Србијом у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Ја сам у оно време био исувише млад, да бих имао тачну и јасну представу о значају свега тога. Доцније, кад сам темељно проучио историју Јужних Словена, разумео сам у којој мери је било праведно, и неопозицо, то уклапање Црне Горе у једну ширу отаџбину, након векова растављености, с осталим Србима, Хрватима и Словенцима. Црна Гора, - која се била одржала кроз историју као острвце независности и слободе, док су се остала браћа налазила у склопу Аустрије или Турске, - није имала разлога да постоји као целина за себе кад су се браћа ослободила туђинског господарства. Попут Италијана и Немаца, Југословени су се 1918. године ујединили на основу начела о самоопредељењу народа. Они што су жалили за Црном Гором као засебном државом, нису увиђали једну основну ствар: да Црна Гора није могла постојати као самостална држава од тренутка кад су се створили услови за једну велику националну државу народа исте крви и језика. Већ у својој младости, чим сам био у стању схватити елементе нашег националног проблема, ја сам се заувек, и непоколебљиво, определио за принцип пуног југословенског јединства.''

       Савезници су  у Црној Гори, слали више мисија које су им подносиле извјештаје.

''Премда се данас пренаглашавају многе неправилности приликом припрема велике Народне скупштине у Подгорици, уз истицање да је присуство србских трупа било коришћено као нека врста притиска, чињеница је, ван сваког спора, да је већина народа у Црној Гори, преко својих угледних изабраника, с много аутентичног ентузијазма 26. новембра 1918. изгласала безусловно сједињење са Србијом. Свргавање династије Петровић-Његош, које је претходило чину уједињења под династијом Карађорђевића имало је, међутим значајније последице: краљеве присталице су, уз финансијску помоћ италијанских официра, покушали да оружјем оспоре ново стање, и најстаријега србскога краља Николу Петровића Његоша, врате на престо Црне Горе. Брзо и брутално скршена Божићна побуна, оставила је, бар у локалном предању, ако не и у проверивим историјским изворима, горак укус међусрбског сукоба, који се данас, из сасвим других разлога, намерно, тј. ненаучно, преувеличава. '' О томе пишу познати историчари као што је Душан Батаковић, он у дјелу ''Уједињење Црне Горе и Србије: Од снова предака до кошмара савременика''. Све је ово дио чињеница које говоре каква је била Велика народна скупштина и да је била и легална и легитимна и да је била одраз жеље цијелога народа, јер су на њој поред Срба -Православаца учествовали и Срби Римокатоличке  и мухамеданске вјере''.

 

 Беране, 26.новембар 2013. год.                  Предсједник Друштва