Они који не знају за покајање, мисле да им је све допуштено

Пре четири дана су се навршиле пуне четири године откако се упокојио Патријарх србски Павле, коме је тада у дугачким редовима одало пошту милион људи, што речитије од било чега говори колики је углед имао у народу, односно колики утицај су имале његове речи и мисли, а на неке од њих би могли да се присетимо и овом приликом, те да се упитамо – да ли смо заиста постали „мудри као змије“, како нас је Свјатејши Павле за свог живота учио?

Поред бројних поука које је изрекао током свог дугогодишњег овоземаљског постојања, поготово су и данас актуелне неке његове мисли које се односе на јужну српску покрајину, али и уопштено на односе међу овдашњим народима који се ни изблиза не могу увек назвати складним и хармоничним.

Наиме, Патријарх Павле је говорио, мада је и сам више деценија делио тешку судбину србског народа на Косову и Метохији, а једном је чак и физички био нападнут попут многих других - „Не призивајмо Божју правду и милост, ако људима свих народа, вера и невоља не пожелимо оно исто што се и за себе молимо“.

Такође, поред пуног поштовања према другима, указивао је и на потребу истрајног чувања својих сопствених вредности, па је тако између осталог поводом тадашњих избора на Космету након мартовског насиља 2004. године у писму државном врху упитао следеће: „У којој држави на свету се може захтевати излазак на изборе под условима у којима су људи лишени не само елементарне безбедности и основних људских права, па и права на слободу кретања, него и самог права на живот?“ На то питање, на које такозвана међународна заједница и њена оружана сила на Косову и Метохији не желе или не могу да одговоре, Сабор Православне цркве у име хришћанских начела одговара овако: „Роба треба најпре ослободити ропског положаја који му је наметнут и извести га из тамнице да би се он могао слободно понашати и слободно бирати или бити биран.“

Патријарх Павле је, будући свестан проблематичне стварности, дао одговор на питање како се дакле поставити у тешким временима, рекавши и следећу мисао: «Међу вуковима опстати овци је тешко, али није немогуће, јер нам Господ каже на који начин ми можемо и међу вуковима опстати као овце Његове. А то је: да будемо мудри као змије и безазлени као голубови. Мудрост ће нас сачувати да не постанемо плен и да нас вуци не раскину, а безазленост и доброта ће нас сачувати да и ми сами не постанемо вуци».

Могу само да се надам да је она непрегледна маса људи који су се пре тачно четири године опраштали од упокојеног Патријарха, прихватили тај његов савет преузет из Матејевог Јеванђеља, и да су им у свакодневном животу – њихове мисли јаке и праведне, а поступци уздржани.

Међутим, како је он сам приметио, поред све уздржаности и голубиње безазлености, неопходно је указати на очигледну неправду када она негде постоји, а у данашњем окружењу је има и те како много, а посебно на простору Косова и Метохије, где се крше основна људска права преосталих Срба - од оних у вези слободе кретања, па до скрнављења гробаља, а све у присуству европских организација и структура.

Јер, да се присетимо још једне мисли Патријарха Павла чије годишњице смрти се у овом моменту присећамо: «Нечастиво се гоји у притворном, лагодном обилажењу да му откријемо право лице и на њега укажемо. Они који не знају за покајање, мисле да им је све допуштено, и зато верујемо да би већа кривица била прећутати њихова недела него у прекоревању каткад прећи меру».

Тако је дакле говорио блаженопочивши Патријарх Павле, а овом приликом дозволићу себи да и ја мало прекоревам „нечастиво“, јер као што рече Свјатејши - била би кривица прећутати.

Ратко Паић,