Бранко Радун: Поновно разапињање Христа и медијски рекеташи

Доста смо чули о томе како је ето то нека опака цензура која угрожава слободу уметника, а при томе се код нас мало говорило о томе где је граница те слободе. Да ли је граница пређена када се иконични лик Христа са распећа скаредно злоупотреби са новцем који му се „стави“ у руке. Наравно. Као што би била пређена граница пристојности и културе када би се неко изругивао Мухамеду, или рецимо ако би неко правио пародију од холокауста. Но исто тако се та граница прелази и ако се ругате неком обичном човеку или нечему што не заслужују поругу. Тако је на пример израз одвратне нецивилизованости била „журка – сахрана“ коју су организовали као народно весеље због смрти Милошевића, све са веселим балонима. Тако ми је био одвратан и покушај шаљивог коментара у једним дневним новинама у виду карикатуре на којој се на небу срећу Јованка и Тито док он њу „пригодно“ псује јер је морао толико да је чека. Иако никада нисам био фан Милошевића, а још мање Тита дубоко осећам одвратност према спрдању са нечијом смрћу. Неке теме једноставно нису за спрдњу, а ко то не зна значи да му фали минимум кућног васпитања. Но овде сам желео да скренем пажњу на једну значајну ствар – ово је део шире кампање против традиције, како шире европске тако и националне. Изругивање распећу јесте јасан симболички чин борбе против истог или моћи коју он као симбол још увек има. Борба против хришћанске и националне традиције је феномен дугог трајања и код нас има историју од два века, у којој је било више таласа и фаза. Но свима је било заједничко – да се хришћанске и народне светиње прогласе за нешто примитивно, превазиђено па чак и деструктивно. Некада се против традиције ишло директно партизански „носим капу са три рога и ратујем против Бога“ а некада су биле примењиване суптилније и перфидније стратегије. Једна од њих је и изругивање светињама традиције које примењују млади уметници или интелектуалци. Када би се неко побунио против тога рекли би му „слобода уметничког или интелектуалног израза нема границу“. Што наравно није тачно. Свугде је слобода ограничена не само границом преко које се угрожава туђа слобода и права, већ и основним принципима на којима почива једна заједница. Нешто што негира основне моралне норме, у шта спада и вређање верских осећања, или пак државни и уставни поредак као и вредности на којима почива одређена заједница се штити на безбројне начине (формалне и неформалне). Једноставно речено англосаксонским језиком „нема демократије за непријатеље демократије“. Тако је и сада директор КЦ предузео логичан корак – онемогућио да се о трошку грађана у јавној установи вређају осећања верника (православних, католика и протестаната) али и свих оних који желе да се њихова и туђа традиција поштује. Овакав „уметнички поступак“ у коме нема ничег другог осим провокације не угрожава само верска осећања, већ и негира толеранцију. Када водите кампању против нечије традиције (или сте несвесно део ње) онда се наравно и цела та заједница осећа пониженом па и угроженом. Неко ће рећи да претерујемо када говоримо о кампањи против традиције, али ако видимо који кругови воде непрекидну харангу и против кога, добијамо јасну слику професионалних медијских анархиста и нихилиста којима ништа није свето нити добро и готово све желе да оцрне и унизе. Напади на увођење ћирилице у комуникацији јавних предузећа са грађанима прошле године је изазвало праву шовинистичку и фашистичку хистерију (у којој је опет једна од мета био Културни центар). Но и поред те идеолошке заслепљености овде је ипак реч и о финансијама. Одређени кругови блиски ДС и ЛСВ су до сада годинама имали монопол у медијима и култури, а сада им се то први пут „отело контроли“. Они не могу да се помире да нису више оно што су били – медијски и културни „комесари“ па покушавају прљавом кампањом да присиле градску власт, по старој рекеташкој техници, на компромис. До сада им је често успевало, јер мало ко је желео да ризикује да га они упорно прозивају и безочно етикетирају да је „националиста“ или „фашиста“. На крају би онај који је месецима или годинама био мета њихове отровне пропаганде био склон да попусти јер се није лако носити да непрекидним нападима и провлачењем кроз медијско блато. Но, надамо се да коначно пред собом имају оне који неће бити спремни да плате „рекет“ онима који воде своје ратове против традиције. Извор: Новине новосадске