Б.Радун: Изаћи на „косовске изборе“ или ко се крије иза напада на патријарха?

Да почнемо редом власт јесте прихватила неприхватљиво – Бриселски споразум који не толико својим садржајем колико контекстом („преговори Београда и Приштине“) значи прихватање сецесије као реалности којој се наводно не можемо одупрети. Но сад је питање, да кад су се већ преговори изместили из УН у Брисел, дал' је могло више да се добије. Верујемо да је било политичког јединства или барем консензуса ми бисмо добили „бољи папир“. Али и он би у контексту „преговора премијера Србије и Косова“ био мање више прихватање сецесије, ако не и признање албанског Косова као државе. Стога је једини излаз био непреговарање, али то очигледно није била опција ни за ЕУ, ни за Америку али ни за српску политичку класу. Но да се не бавимо тиме „шта би било кад би било“ већ оним што је пред нама – шта сада са овим изборима? Противници изласка на изборе кажу ово је прихватање Тачијевих институција и гурање тамошњих Срба у њих. То је тачно, али шта даље. Бојкот једино има смисла ако успе, то јест ако имате довољно снаге и подршке јавности да га реализујете. На жалост бојкот не може да успе јер ће јужно од Ибра изаћи већина, а северно мањина. А то је довољно за ЕУ да кажу – Срби су имали прилику да бирају ко је хтео, хтео је, а ово је довољно да их прогласимо за легалне. Дакле, имамо најгору ситуацију, нити ће успети бојкот нити у пуној мери избори. А то је некако ми се чини и жеља свих оних који не желе добро Србима. Шта може да се деси са таквим „килавим бојкотом“? Па као и више пута од сада када су Срби „по мало“ бојкотовали – изгубиће одређене позиције у власти а тиме и смањити могућност реалног опстанка. Тако су некада Срби у Грачаници имали своју полицију, али кад су бојкотовали КПС добили су албанску. У Штрпцу – изолованој србској општини на југу су бојкотом добили уместо власти србских странака власт „Тачијевих Срба“ које ће тешко скинути и после ових избора јер имају новац којим купују гласове, збуњене и остављене на цедилу, српске сиротиње. Кад смо недавно тамо боравили сазнали смо и како се манипулише гласовима, како се краде на изборима и како је лоша кадровска политика већине србских странака. Исто тако се држава и овде понашала маћехински – када је наложила својим људима да напусте косовске институције (здравство, школство, администрација...) они који су послушали су остали без хлеба буквално, они који су остали добили су косовске плате, а касније и плате из буџета Србије. Исто тако је јасно да свих ових година није било јасне кадровске политике па је „нормално“ да неко добија плату из буџета Србије а да агитује за странку „Тачијевих Срба“ СЛС. Да би ствари биле потпуно обесмишљене и унапред осуђене на пропаст чак и неки који су у Србској листи тамо, попут СПС, шурују са „Тачијевим Србима“ и припремају им терен за победу. Све то се не би могло десити једној нормалној земљи. Север Косова је опет друга прича. Тамо су Срби већина и на слободној су територији. Северна Митровица, за разлику од ових јужнијих Срба који живе под окупацијом и у гету, живи свој живот попут неких градова у централној Србији. Но бојкот то може променити тако што би његова последица била победа албанске гласачке машине и чињеница да један број људи из Северне Митровице има гласачко место у јужној (што је бачен глас). Тако да Срби у Северној Митровици могу добити председника општине, који по тамошњима законима има изузетно широка овлашћења, из редова Албанаца или пак може бити изабран Србин кога изгласају Албанци (мисли се на Оливера Ивановића). Падом Северне Митровице у руке Албанаца се руши структура србског Севера и прича о србској заједници општина постаје угрожена. Такав резултат би на терену имао горе последице од самог Бриселског споразума. Испада да они који се залажу за бојкот заправо раде у корист српске штете или другачије речено раде оно што би желео Тачи али и неки кругови у Вашингтону и Бриселу. Да ли то значи да организатори бојкота раде свесно за странце са циљем слабљења србског Севера. Наравно да не. Вероватно већина то ради из разумљивог огорчења и ината, но није искључено да су неки од организатора повезани са странцима и да од њих добијају подршку за то. Наиме Вашингтону баш и одговара „полубојкот“ који дели и пасивизира Србе који не могу јединствено да наступе (па сад или на бојкоту или на изборима). Поред могућег губитка неких општина чиме би се Срби довели у стање дефетизма и апатије, и они председници општина који би били изабрани са 1000 гласова не би имали пуни легитимитет и ауторитет у комуникацији са њима. Тако се уз помоћ селективног, и унапред на пропаст осуђеног, бојкота заправо прецизно дозира србска излазност и добија жељена мера српске поделе и слабости. Бојкот је пропао а пацификација Срба успела. А ако се процени да ће излазност бити сувише мала (за њихов укус) постоје механизми да се она мало и повећа. Зашто неки који себе сматрају патриотама активно заговарају бојкот који може довести до пада Северне Митровице и целог Севера у перспективи, што је рекли смо, много горе од поразног Бриселског споразума? Већина су поштени и искрени патриоте који се надају да би ипак некако бојкот могао успети, али не верују да би то могло нешто променити. То је отпор који нема перспективе и који не зна шта после 3. новембра. Неки опет на тој народној муци свеопштег пораза желе да профитирају политички и да воде неке своје страначке борбе у Београду преко њихове грбаче или да се позиционирају у патриостком делу јавности. То је већ лицемерно јер већина тих знају да бојкот не носи ништа добро, а да би могао донети и пораз већих размера. На крају ту су и кртице које су убачене од домаћих и страних служби да би роварили као агенти провокатори и одрађивали један изузетно прљав али за њихове менторе користан посао. Тим и таквих „убаченим“ у патриотске редове највише су сметали они искрени реални позиви да се размисли о заједничком наступу на изборима или о заједничком бојкоту избора који би могао можда нешто и да промени (иако сумњамо и у то). Човек са највећим ауторитетом који је заступао нормалан став да је требало ићи или сви заједно на бојкот или ако то није могуће на изборе је патријарх Иринеј. То сасвим логично и реално сагледавање проблема у који спада и одбацивање Бриселског споразума, али и одговоран однос према овим изборима на којима Срби могу да доживе катастрофу је у неким круговима дочекан на нож. Ти људи који су бесно прозивали патријарха или га позивали да „врати мандат“ (као да је патријарх председник владе или странке) су много више говори о себи но о патријарху. Наиме показало се пре свега да они и нису прави православци јер не разумеју устројство и дух Цркве, као и да не показују ни минимум поштовања према најзначајнојој установи у Срба (тако рећи родно место србског народа као историјског). Кад неко пљуне по патријарху пљунуо је и по србској историји и традицији, па макар и био у праву, а није у праву. Ко доказује да патријарх није Црква и да не може да говори у њено име показује или не знање или безобразлук. Једном речју можете рећи да се не слажете са патријархом али његов апел да Срби ипак изађу на те и такве изборе да не изгубе локалну власт тамо где су већина не може и не сме бити тако брутално дочекан на нож ни од атеиста, а камоли од оних који се бусају у српске груди и који би да патријарху очитају лекцију о Видовдану и православљу. То показује да они немају у себи духа православног и србског, јер да имају они би скромно и без буке (прво обраћањем њему лично писмено) указивали на ту „грешку“ коју је Патријарх Србски учинио. Овако читава оркестрирана харанга која се води са неких сајтова против Патријарха и Цркве нам говори да ту нису чиста посла. Наиме Црква је под систематским и планским двоструким ударом и с лева и с десна. Са леве стране је нападају либерали да је конзервативна, сувише национална и премало модерна, док је са десне (псеудодесне) нападају да није уопште или није довољно србска и православна. Напади на Цркву да је екуменистичка, неправославна, да је проевропска, да је издајничка долазе из истог центра као и ови први „другосрбијански“. Долазе од оних центара моћи у земљи и иностранству који желе да ослабе и поделе СПЦ а то ће најбоље урадити ако је оптуже и са једне и друге стране. То је опробана методологија – удара екстремиста са две стране од којих су неки ту „корисни идиоти“ док су други професионалци којима није никакав проблем да „одстреле“ и самог Патријарха а да се при том представљају као велики Срби и православци. Наравно ми као искрен и наиван народ не можемо да верујемо да је неко толико лукав и лицемеран – „вук у јагњећој кожи“. Но ако желимо да опстанемо мораћемо научити одвојити жито од кукоља и препознати „лажњаке“ међу нама.