Либија: из ватре у ледену воду

Опасност од глади, непрекидне међусобне борбе, економски колапс, вероватноћа распада земље. Таква је данашња Либија, која је добила „лекцију из демократије“ од западне коалиције. Да ли постоји шанса да се ова држава врати у мирну колотечину и ко треба да одговара за изузетно тешке последице револуције која је подржана споља?

Две године после такозване либијске револуције ситуација у овој земљи се не може назвати другачије осим критичном. Актуелне номиналне власти и лидери још једног у низу протеста блокирају елементарне економске односе између Либије и спољашњег света, од којих зависи, ако не све, у сваком случају, веома много. Једни не могу да плате за увоз намирница зато што други блокирају извоз нафте, који је као ваздух потребан ради прилива средстава у буџет. А и само вађење сировина је смањено 10 пута у поређењу с „предреволуционарним“ временима. А све зато што су се у земљи с новом снагом обновили оружани испади различитих групација због којих је рад онога што је остало од комплекса нафтне индустрије практично блокиран. Власти покушавају да успоставе контролу над људима с оружјем, да их учине делом снага безбедности, али безуспешно. За то нема новца.

У овој ситуацији питање „шта да се ради?“ од реторског постаје најконкретније могуће. Јер, у опасности је судбина целог народа. „Глас Русије“ се распитао код познатог оријенталисте, професора Анатолија Јегорина, да ли западне земље треба да сносе одговорност, између осталог, и финансијску, пред народом Либије. Ево шта је он одговорио.

- Да, треба. Оне су издејствовале да буде усвојена резолуција по којој су се заложиле за заштиту народа који је Гадафи наводно тлачио на све начине. Оне су нанеле 30 хиљада ваздушних удара по Либији и 11 градова су претвориле у рушевине. Запад је обећао 10 милијарди долара за њихово обнављање, али су то тренутно руине, рушевине. Ако се западне земље брину о миру Либијаца, треба да предузму хитне мере, да одрже конференцију или да учине нешто друго како би Либија била макар федерална држава, и како се не би потпуно распала.

Међутим, Запад традиционално не жури да исправи своје драматичне грешке. Како се каже, Мавр је обавио своје и отишао. Због тога влада која је слаба до крајњих граница нема могућности да финансира чак ни најприоритетније потребе, између осталог, увоз жита. За земљу од 6 милиона становника која нема одговарајући пољопривредни комплекс, то представља опасност да се претвори у огромну хуманитарну катастрофу. Јер, престају да важе раније закључени уговори о увозу жита. Страни испоручиоци, с тачке гледишта бизниса, наизглед праведно захтевају измирење већ постојећих дугова. Међутим, оваква суровост Либијцима не обећава ништа добро. Тренутно је у путању увоз у земљу 50 хиљада тона пшенице којих ће бити довољно како би се неколико месеци хранио само главни град. А о провинцији и да не говоримо.

Један од председника Руског комитета солидарности с народима Либије и Сирије Олег Фоним сматра да би међународна заједница на најактивнији начин могла да се умеша у ситуацију.

- Кад би УН одговарала својој намени – није је случајно Гадафи критиковао у свом познатом говору у Њујорку – она би требало да позове на одговорност оне који су довели земљу до кризе и да их обавеже да плате средства за обнављање економије земље, њено образовање, медицину и друге области живота. Треба да одговарају они који су уништили земљу. Јер, Немачка је својевремено позвана на такву одговорност.

Међутим, 8. новембра је у Триполију дошло до сукоба између различитих наоружаних групација, у којима је погинуло и било рањено на десетине људи. Засад се не види било какав зрак светлости у овој ситуацији „свих против свих“.

Илија Харламов,