Тијанићево салутирање истини

Вест о изненадној смрти Александра Тијанића ме дубоко  потресла. Из више разлога. Био ми је један од новинарских узора, али исто тако писала сам и за његове новине " ГРАЂАНИН "... Био ми је један од један од уредника које сам највише ценила. Знао је шифарник за многе тајне, које су се криле под црвеним фењерима и маскирним униформама политичке сцене. Његове колумне су биле оштре као нож. Кад су сви ћутали, он је говорио, он се усуђивао, он је смео. Мрзеле су га само кукавице које су подметале кукавичја јаја зависти и мржње.

 

Развијао је негативе филма у својој лабораторији правде, користећи фиксире, развијаче и прекидаче сопствених извора... , хипнотизер речи, без језика на кантару, компас српског новинарства, кормилар истинољубља. Тешко је било сачувати живу главу у време политичких преврата, кртица, ухода, жаока, доушника, плаћеника страних обавештајних служби . Али он је остао доследан себи, чврст ко стена. Његове колумне су сведочанства једног временског интервала наелектрисаног ратним барутанама...

Понудити истину у време царовања лажи, то је изгледало као да нероткињи нудите колевку, или гиљотину обезглављенима. Ту и тамо, мало се народ бунио због претплате за РТС, али у време кад људи гладују и немају ни за хлеб, нико није могао да их осуђује... Убојитим пером, он је дисао за вратом мора неискреним и перфидним ликовима и није био ничији рукољуб, ни увлакача. Али, хвала Богу имао је и пријатеље честите и поштене борце за непоткупљиву реч. Закорачио је у свако срце жељно истине и оставио отисак, тај отисак који се дубоко утиснуо у све нас, стопама непролазности корачајући кроз време.

Сутра сахрањују Тијанића, али не сахрањују његове речи и дела, које су често биле као јагњад у окружењу чопора вукова. И кад су сви занемели, замуцкивали, згрбили се, били безгласни, кад су светски моћници, бомбардујући Србију, покушали да је зајашу и да јој набаце седло, да је мамузају уз помоћ својих послушника, Тијанић је говорио , он се усудио, он није слушао ничије команде из Главних Штабова , који су имали своје маринете.

Вечна му слава!

Храбар и неустрашив. Путоказ многим новинарима, лозинка правдољубља, све је то био Тијанић.... У време ошугавеле стварности, прислушкивача, таласања и елиминација политичких супарника , убијања и претњи новинарима, уљеза итд, његови текстови су остављали дубок траг, за оне који су читали између редова. Тијанић бранитељ нецензурисане речи, без длаке на језику, пупчаник истинољубља.

Волели су га часни, док је за подмукле и нечасне био као трафо-станица, а изнад његових колумни само што још није стајало упозорење "опасно по живот"! Неукаљаног образа. Жао ми је само што није дочекао да се открију убице Славка Ћурувије, Даде Вујасиновић, Милана Пантића и других. Можда ћемо ми дочекати. Сутра сахрањују Тијанића, али не и његова дела, која ће заувек бити Буквар новинарства.