У ликвидацији сиријског хемијског оружја најтеже тек предстоји

У Сирији је завршена друга фаза мисије уништавања хемијског оружја. Трећа фаза ће највероватније бити најтежа и најдужа.

До 1. новембра сиријске власти је требало да униште све капацитете за производњу хемијског оружја и средства за његово испоручивање. Као што је познато, Дамаск је у декларацији навео 41 здање које се налази на 23 објекта с хемијским оружјем. Ове грађевине садрже 18 погона за производњу хемијског оружја, 12 магацина с хемијским оружјем, осам покретних комплекса за пуњење носача хемијским материјама, као и три објекта повезана с хемијским оружјем. Тамо се чува око 1,3 хиљаде тона хемијских материја и прекурсора, као и преко 1,2 хиљаде ненапуњених носача, између осталог, ракета и мина. Управо уништавање ових резерви представља суштину треће фазе мисије. Она треба да траје до 30. јуна 2014. године. По мишљењу директора информационих пројеката ПИР-Центра Андреја Баклицког,

- Рок до средине 2014. године је од самог почетка био прилично амбициозан. САД већ прилично дуго времена траже земље које би биле спремне да приме хемијско оружје. Пошто су прекурсори хемијског оружја (а Сирија их има око 1000 тона) мање-више згодни за транспорт. Они се могу натоварити у цистерне и превести железницом или морским путем.

Кад су у питању такве количине то је вероватно једини разуман приступ. Међутим треба наћи дестинацију. Део хемијског оружја ће сигурно морати да буде уништен на територији Сирије. То су пре свега артиљеријска пуњења. Нема већег смисла и посебне могућности за њихово превожење. Они ће бити уништени на лицу места, највероватније уз помоћ мобилних уређаја. Изградња великих фабрика у Сирји је мало вероватна због грађанског рата.

Имамо у виду сарин – фосфорно-органску отровну материју јаког нервно-паралитичког дејства без боје и мириса. У течној фази сарин испарава у додиру с ваздухом. 1938. године пронашла су га двојица немачких хемичара, која су радила на усавршавању пестицида за пољопривреду. 50-их година је уврштен у наоружање у СССР, САД и неких других земаља. Забрањен је Париском конференцијом 1993. године. Сарин погађа нервни систем изазивајући парализу дисања. Смртоносна концентрација је 0,12 грама по кубном метру ваздуха. Смрт наступа у року од два минута.

Стручњаци говоре о две технологије за уништавање хемијског оружја: реагенска метода претпоставља неутрализацију на хемијски начин и спаљивање на високој температури. Очигледно, сарин ће бити уништен на други начин – хемијско оружје се транспортује од места чувања и доспева у специјалну технолошку просторију где се на четири аутоматске линије обављају процедуре отварања муниције и уништавања отровних материја.

Једна линија је намењена спаљивању амбалаже и материјала за паковање који су долазили у додир са сарином приликом чувања и транспорта. На другој линији се врши одстрањивање штетних својстава сарина који је претходно извучен из хемијске муниције. На трећој се спаљује муниција после извлачења зарина. То је врло важна фаза пошто се приликом дуготрајног чувања део материја згусне и полимеризује изазивајући компликације у потпуном извлачењу. Четврта линија је намењена уништавању експлозивних материја које су биле у саставу уређаја хемијске муниције, у случају кад се конструкција муниције не може демонтирати.

Уништавање сарина и сваке друге отровне материје је прилично сложена ствар. То је посебна област с новим, недовољно проученим технологијама које немају аналога и изузетно токсичним хемијским једињењима у својству полазне сировине. И овде у први план избија питање: где уништити хемијско оружје? И која земља ће преузети прљави посао?

Што се тиче Сирије многи стручњаци се врло скептички односе према овој идеји. По мишљењу члана Стручног савета председника Војно-индустријске комисије при Влади РФ, главног уредника часописа „Арсенали отаџбине“, Виктора Мураховског,

- На територији Сирије је тренутно проблематично бавити се ликвидацијом хемијског оружја, пре свега с тачке гледишта безбедности. Рад на уништавању опреме која је намењена производњи хемијског оружја не захтева много времена. А уништавање пуњења муниције и самих хемијских материја представља озбиљан проблем.

Мобилни комплекси за уништавање хемијских материја захтевају одређено време за развој и нису јефтини. Што се тиче стационарних комплекса, бесмислено је градити их на територији Сирије у постојећој ситуацији.

Судећи по наведеним сиријским резервама за уништавање у случају примене методе спаљивања биће потребно годину или годину и по дана. Ако се оцене укупни трошкови процеса уништавања не рачунајући превоз у неку другу земљу то је око милијарду долара.

По мишљењу стручњака уништавање на територији у пуном обиму није могуће. Превожење арсенала је крајње опасно. На то нису спремни ни Русија, ни већина европских земаља, истиче Виктор Мураховски.

- У европским земљама тренутно нема комплекса за уништавање хемијског оружја. Овакви комплекси данас постоје у три земље: Русији, САД и Либији. САД такође не изражавају жељу да приме оружје. Зато видим један реалан пут: користећи утицај САД и западноевропских земаља треба издејствовати сагласност либијске владе за прихватање отровних материја из Сирије на либијској територији. И у већ развијеним комплексима приступити уништавању ових резерви.

По неким подацима сиријско хемијско оружје може бити одвежено на утилизацију у Албанију. У сваком случају, Тирана се, како следи на основу онога што преносе информационе агенције, према овој идеји односи с ентузијазмом. Албанија је 2007. године постала прва земља која је у потпуности утилизовала хемијско оружје којим је располагала у време придруживања међународној Конвенцији. Албанија је ликвидирала преко 16 тона иперита и других отровних материја користећи немачку опрему и техничку помоћ Швајцарске.

За уништавање сиријског хемијског арсенала ће по речима стручњака, бити потребне значајне суме, које Асад једноставно нема. Тако да ће морати да плаћа светска заједница, тачније њени водећи чланови, укључујући Русију и САД. Међутим, спонзори овог процеса спремни су да поднесу финансијско оптерећење, пошто би интернационализација сиријског конфликта међународну заједницу коштала сто пута више.