Рецесија пред нашим вратима

Да ли ће нас светска финансијска криза и пад привредне активности неким чудом мимоићи? Зажмури и – веруј да хоће, поручују појединци на врло високим положајима наших економских власти. Други, задужени за бушење ружичастих балона напуњених политичким оптимизмом, кажу да смо већ у кризидо гуше. Нису нам потребни ни удари те светске економске пошасти изазване сломом америчког инвестиционог банкарства.

На све то гувернер Народне банке Србије, коме је у опису радног места чување здравља измученог динара и борба против инфлације поручује са своје говорнице – да би он, да је нека друга власт а не монетарна, одмах замрзао пензије, плате у државној управи и њеним предузећима, а буџет за 2009. максимално скресао. Посланици у Скупштини Србије, како се чини, ребалансом буџета за 2008. нису га послушали. Вероватно то неће учинити ни приликом усвајања тог документа за 2009, осим ако призвани ММФ у последњи час својим упорним и тврдоглавим рачуницама не убеди већ сасвим отрежњену владу да Србија ниоткуда не може да створи додатних 50 милијарди динара или, ако то нечијим осетљивим ушима мање опако звучи – осам милијарди евра за трошкарење у 2009.

Влада је, право говорећи, у првим пројекцијама буџета за наредну годину пошла не са оптимистичких шест процената, већ са четири процента раста бруто домаћег производа. Стручњаци све милијег ММФ-а незванично кажу да је реалније 3,5 процената. С тим се слажу и неки наши стручњаци и влади предлажу да у планирање прихода и расхода за 2009. уђе са што нижом стопом БДП-а, а ако живот покаже да су првобитне рачунице погрешне – лако је донети ребаланс навише па намирити оне којима је ускраћен који динар. Наниже ребаланса није било откада је века и света на овим просторима. Па ни пре неки дан.

Наоко, рекло би се, влада и њене планске службе наслућују да се нешто велико иза брда ваља, али да ли ће нас и колико млатнути? Е, то за сада званично нико не зна, а како се чини и ни припрема.

А котрља се.

Убрзан пад вредности динара, све чешће интервенције НБС на девизном тржишту, скок референтне каматне стопе са високих 15,75 на импресивних 17,75 одсто, пад извоза, али и малаксавање увоза, успоравање индустријске производње, слом вредности акција најбољих фирми на домаћој берзи, оскудица страних директних инвестиција, раст трговинског, али и платног дефицита, све тежа контрола инфлације...

Трендови готово свих најзначајнијих привредних показатеља и без додатне „помоћи” светске рецесије већ су се „покуњили”. Само потрошња није. Јавна, државна, за коју ће отићи 44 одсто свега оног што створимо у новој 2009.

А развој?

Пошто немамо својих пара, опет ћемо упирати очи у иностране изворе, али тамо, како сваки дан сведоче светски економски аналитичари, ни за кога, чак ни за богатије и угледније од нас, нема много наде. Криза је. Оскудација. Ризик.

И док свет из петних жила покушава да разарајуће последице финансијске кризе из Америке у што већој мери ублажи како јој не би причинила још веће штете у привреди и укупној економији, ми се бавимо собом – ко је коме плакао на рамену или колико „дрпио” посланичких мандата. Још нисмо усвојили ни одлуку о гаранцијама за 50.000 евра по штедном улогу, а обећали. О подстицајним мерама за привлачење страних директних инвестиција, јер је сада за то прави тренутак, а требају нам као вода и ваздух, неком другом приликом. Можда нас, као небески народ, рецесија и заобиђе. Ми је нисмо заслужили.

Као у оном вицу када кроз пустињу пред лавовима сложно беже Милисав, Хрвоје и Мујо. Кад их лав пресретне иза једне дине Милисав му вешто баци песак у очи и, док их је животиња трљала, они побегну. Кад их иза следеће гомиле сачека други лав Хрвоје посегне за песком и утруни лава. На крају их чопор опколи око неког сувог дрвета, на које се одмах испењу Милисав и Хрвоје и вичу Муји: „Пењи се! Појешће те!”, а он им филозофским миром одговара „нисам им ја бацао песак у очи”.

Ни ми нисмо призивали рецесију, али је она ту – сигурно, чак и вероватно.