ПРИЧА

У ЛАВИРИНТУ

Остајте овдје!... Сунце туђег неба...

Сунце је гријало са мог неба и дан је кренуо да се ваља својим путем лагано и некако тромо. Ријеших да и ја у том лијепом дану опослим неке послове.

Дошла сам прије 10 часова да будем међу првима и тако завршим чим почну рад са странкама али и други су рачунали вријеме исто као и ја па нас испред врата бијаше поприлично. Кад отворише ми нагрнусмо као овце којима је пастир смакао резу са тора. Ту се одмах налазио шалтер поште која је за вјеровали или не одлично обављала свој посао. Моје је било да кажем шта ми треба и да платим а испуњавање уплатнице они завршавају. Онда стадох у ред који је већ био дугачак. Кретање у том реду се није могло примијетити јер се нисмо помјерали. Посматрала сам око себе и избројала десет шалтера од којих су четири била за рад са странкама. Четири шалтера за највећи град?!? Да су четири пункта са по четири шалтера распоређена на различитим локацијама у граду било би прихватљиво и не би се стварао овај хаос у коме се губи драгоцјено вријеме.

Остајте овдје!... Стајала сам овдје а жељела да одем из тог реда који се није кретао. Како је изгледало далеко сунце мога неба, помислих у загушљивом реду. Тада примијетиха да су у реду ду мене људи били окренути супротно, што ме запрепасти. Свима су леђа била окренута шалтеру а лице излазу, а у реду до њих они бијаху окренути шалтеру. Ово је за мене било изненађење јер сам први пут видјела овако наопак ред. Пошто имах времена на претек почех да рачунам колико човјек остави у свом животу времена на чекању по разним чекаоницама, станицама, на шалтерима,...? Схватих да је ово тема за научно истраживање па одустах а тада коначно после неких четрдесет минута стигох на крај првог реда и тако стојићи мислих када ћу у овом лавиринту пронаћи излаз. Сад сам гледала у врата и сунце је провиривало кроз њих али његови зраци ми нису могли помоћи. Искрено зажалих што немам у ташни неку књигу па да то изгубљено вријеме сачувам. Могла сам исплести шал за наступајућу зиму, могла сам...у наредних четрдесет минута свашта сам могла. Нађох се у трећем реду који је наговјештавао крај мојим мукама. Гледам у почетни ред који је исти јер стално пристижу нови грађани. Одустах од прекоријевања саме себе што сам дошла раније. Запитах се колико се овдје дневно слије новца и гдје тај исти одлази. Разбијајући мали мозак са економијом ( јер ми у оваквим приликама не треба велики ) прође исти временски интервал и коначно добих награду : Шалтер! Ту брзо заврших па онда уследи сликање. Онако измучена могла бих ту слику добро продати за потребе хорор реклама. А онда ми сниматељ каже :

- Кажипрст десне руке ставите овдје.

Ја збуњено бленем у њега и питам се шта ми овај говори? Он понавља исто а ја и даље не схватам шта треба да урадим. Он видно изнервиран почиње да ми показује шта треба да урадим а ја се мислим које ми је десна рука и гдје ми је кажипрст. Механички урадих то што се тражи од мене и изађох на споредна врата. Тамо ме срете сунце оног истог неба, само што сам ја била изгубљена, дезоријентисана и нестабилна на ногама што је последица дугог стајања у једном мјесту. Мучила ме велика дилема на коју страну треба да идем да бих се вратила кући. Изгледало је као да сам у неком непознатом граду и да је ово сунце неког другог неба. Дуго ми је требало да препознам зграде око себе и кренем на праву страну.

Остајет овдје!... Изгубљени у лавиринтима.

П.С. Писаћу поново кад се пронађем!

Бранка Војиновић Јегдић