Албанске скице: Ко је организовао атентат на албанског председника? (Део 5)

За 29. јун 1997. године у Албанији су били заказани ванредни избори. Међутим, 4. јуна је извршен атентат на председника Салија Беришу. На срећу, неуспешан. Све ово је изазвало противречне реакције и у Албанији, и у Италији. Италијани, који су преузели главну функцију миротвораца у земљи која се побунила, били су просто сигурни да је то унапред изрежирана акција.

Рим је одлучио да за сваки случај пошаље појачање свом контингенту од 2,5 хиљаде људи који се већ налазио у региону. Пред изборе су биле потребне јасне гаранције безбедности бирача. У Риму су детаљно анализиране све нијансе неуспешног атентата на Беришу. Испоставило се да иако је атентатор био претучен до полусмрти ништа никоме није рекао.

Италијански криминолози су изнели верзију да су специјалне службе Албаније извршиле операцију с нападом како би нагло подигле рејтинг господина Берише. Римска телевизија је неколико дана заредом вртела снимак на којем је забележено како 26-годишњи Илир Цета нешто баца на председника. Једни су тврдили да је то била граната, а други да је била обична пивска флаша. Званична верзија која је објављена у Тирани гласила је да атентатор не само да није погодио председника, већ је и сам настрадао од друге гранате. Зашто није био рањен нико из гомиле и из Беришиног окружења? То је остало загонетка.

Рим није искључио могућност да је Бериша једноставно ставио на знање опозицији да је он прави газда у земљи. Опозиција је била уверена да ће Бериша у Албанији увести полицијску контролу и полицијски час. То би омогућило да се гласови не броје на дан избора, већ да се одложе за следеће јутро. Времена за махинације, тврдили су опозиционари, било је више него довољно. Природно, то је могло изазвати нови талас насиља, тероризма и погрома. У Албанији је и без тога сваки дан неко био убијен и то је и атмосферу у Италији чинило ужареном. Сви су се плашили да може погинути неко од војника. То је прва ствар. А као друго, није искључивана могућност да чак и поред срећног исхода избора Албанци не смеју дуго да се оставе без надзора. Овде је било толико оружја у рукама становништва и толико мржње између севера и југа да се грађански рат могао спречити само страним бајонетима.

У Македонији у којој Албанаца има око 400 хиљада на ситуацију код суседа се реаговало различито. У Скопљу су се панично плашили да се крвави догађаји из Албаније не преселе и код њих. Председник Киро Глигоров, је чудом избегао «југословенску трагедију», која је букнула на Балкану 1991. године. Односи између Тиране и Скопља никад нису били добри. У лето 1997. године министар одбране Македоније Лазар Китановски се највише плашио бујице албанских избеглица које више нису примане ни у Италији, ни у Црној Гори, ни у Хрватској. Глад и очајно стање у Албанији приморавали су људе да траже сваку шансу за спасавање. А Македонија је одлична транзитна зона, прва фаза њиховог сна о ситом и срећном Западу. У Македонији, осим свега осталог, има много албанских села у којима су избеглице могле да добију сезонски посао. Они који нису нашли посао бавили су се шверцом и најчешће су нудили јефтино оружје (аутомате, гранате, минобацаче и муницију) из опљачканих албанских касарни. У Србији, а посебно на Косову, за «Калашњикова» се могло добити до 100 долара, а Албанци су своје трофеје давали и десет пута јефтиније. Зато су македонске власти увеле строге мере безбедности на својим границама. Иначе су суседи-шверцери могли да преплаве Македонију таквом количином војне технике да се могло десити непредвидиво

(Завршетак следи)

Константин Качалин,