У августу 1968. људи у СССР нису ћутали...

Увођење совјетских трупа у Чехословачку у августу 1968. године била је трагична грешка која је бацила сенку на деценије односа две земље и њихових народа. Чеси и Словаци су годинама сматрали да је СССР био равнодушан према гушењу Прашког пролећа.

Тек почетком перестројке сазнало се за херојску акцију седморице одважних који су изашли на Црвени трг са плакатом За вашу и нашу слободу. И председник Вацлав Хавел је примио у Прашком граду једну од учесница демонстрација, провобраниоца Лрису Богораз, која је добила за тај протест 4 године протеривања у далеку Иркутску област.

80. године смо се срели са Ларисом. То је била крхка болећива жена са огромним тужним очима, и са несаломимом моралном окосницимо унутар себе. Тада је она говорила:

- У ствари људи који су протествовали против увођења трупа било је много више, не седам људи. Сваки пут понављам – у мојој средини не знам никога ко није саосећао Чесима и Словацима у реформама, не везивао са њима наде у промене, не изражавао негодовање поводом гушења Прашког пролећа. После 21. августа пошло нам је за руком да преко радија кроз шуштање средстава за ометање ухватимо из Прага трагични женски глас: Руска браћо, одлазите! Ми вас нисмо звали. А дан раније сам видела како су преко Лењинског проспекта, препуног људи изведених на улице по задатку возили председника Чехословачке Лудвика Свободу који је „допутовао“ у Москву, а фактички пребачен насилно. Иза стакла аутомобила промицало је не лице, него тргична маска... Једном речи, нисам могла да не изађем на трг.

Лариса Богораз и њени пријатељи свесно су бацили своју судбину под ваљак совјетске репресивне машинерије. После њихове акције песник Александар Галич је написао: Можеш ли да изађеш на трг? Смеш ли да изађеш? Кад куцне час?

У Лењинграду, сада Санкт-Петербургу, на чувеним клодтовским коњима појавио се натпис Игора Богуславског: Брежњев марш из Чехословачке! Дрзника су ухапили, дали му три године затвора. Петоро правобранилаца, међу њима чувени генерал Петар Григоренко, предао је амбасади Чехословачке писмо у знак подршке лидеру Прашког пролећа Александру Дубчеку. Ево одломка из реферата министра за очување јавног реда Шчелокова генералном секретару Брежњеву из отворених архива ЦК КПСС:

23-24. агуста 1968. године имали смо инцидент. Становник Луганска Бељајев је викао на улици: Доле совјетски окупатори Чехословачке! Слободу Свободи! Бељајев је задржан. У Чернигову на огради је пронађен натпис: Руси, напоље из Чехословачке. Живела деморкатија! Студент физичког факултета Московског државног универзитета Карасјов је почео да скупља потписе студената са захтевом за повлачење трупа из Чехословачке. Карасјов је пребачен у психијатријску болницу.

Становник Подмосковља Валериј Лукањин је причврстио протестни плакат на свој прозор. Добио је 10 година затвора. А још нека лица су у сали московског Позоришта оперете растурала летке против гушења Прашког пролећа.

Протествовали су чувени совјетски културни и научни посленици – Ростропович, Капица, Солжењицин, Ахмадулина, Бродски, Аксјонов. Песник Јевтушенко такође је веома интензивно преживљавао овај догађај. 21. августа он је ухватио преко радија Праг позив путника Ганзелке и Зигмунда. Они су се обраћали директно њему: Шта се дешава? Одазови се! Песник није ћутао – послао је у Кремљ телеграм против „братске помоћи“ Чехословачке и написао је стихове: Тенкови иду преко Прага у залазећој крви свитања... Затим су их распростирали прекуцавајући их.

Владимир Лукин, сада Представник за људска права председника Рф, тих дана радио је у Прагу у листу Проблеми света и социјализма. Он је отворено изразио протест против интервенције, био је опозван у домовину и лишен права путовања у иностранство. Специјални дописник листа Известија Борис Орлов је одбио да припреми материјал о томе како је по други пут Совјетска армија „ослободила“ Чехословачку. Протеран је из Прага без могућности да се запосли у професији. На скупу у знак подршке увођењу трупа у Чехословачку у Интитуту за руски језик сарадници су устајали у знак протеста. Таквих случајева је било на стотине, ако не на хиљаде. У августу 1968. у СССР људи нису ћутали.

Гајане Ханова,