Владимир Мајаковски онај који је обележио епоху

19. јула ће се навршиlo 120 година од рођења Владимира Мајаковског- једног од највећих поета 20. века. Висок, згодан са оштрим цртама лица он је излазио са рукама у џеповима, са цигаретом у углу усана, презриво искривљених уста. Пошто би завршио са читањем својих стихова, обраћао би се публици: „ Они које желе да добију шамар, љубазно се моле да стану у ред“. Тако су изгледали његови први наступи пред публиком.

То је било време када се поета кретао међу футуристима, који су порицали традиционалне вредности. Чак се прикључио манифесту „Шамар друштвеном укусу“. А онда је дошло друго време: Мајаковски се претвара у песника нове, револуционарне поезије. Онје са истом страшћу писао сложене, тешке, новаторске и једноставне стихове, готово оне са плаката, али и љубавну лирику и јетку сатиру. Историчари књижевности деле његов опус у два дела : до и после револуције 1917.године. Истраживаче увек више интересује други период живота песника, који се завршио самоубиством. А о раним делима Мајаковског неоправдано мало говоре, сматра професор филологије Александар Ушаков.

Почетак 20.века, када је Мајаковски улазио у поезију, то је период када се веома мењала реалност и ново доба је тражило људе новог формата, неоптерећене етичким ограничењима претходног живота. Само такви људи су могли да стварају уметност која је потом служила интересима тог великог историјског моментума. Мајаковски је био један од таквих људи, говори Александар Ушаков:

- То је човек, који је са собом носио некакво осећање апсолута. Његови су кретеријуми били веома високи. Много тога он није волео, много тога га није задовољавало. Он види потискивање појединца, вулгарност, много недостатака. Када се догодила револуција, појавила се могућност да се живот потпуно реструктуира, постави на нове темеље. Мајаковски је потпуно свесно свој живот повезао са револуционарним идејама.

Разочарање тим животом који се у Русији стварао после револуције дошло је прилично брзо. Бирократизам, ситничавост, грубост- то је све било дубоко противно природи Мајаковског и он је ове околности исмејао у својим сатиричним делима. Наравно, ова дела совјетска власт је одмах прогласила клеветом. Ипак, после смрти поета, власт га је „канонизовала“ уз категоричну формулацију самог Јосифа Стаљина: „Мајаковски је био и остаће најбољи, талентовани поета совјетске епохе. Равнодушност према његовом лику и делу- то је злочин“. Назив „пролетерски песник“ дуго је било приписивано делу Мајаковског, говори аутор књиге о Мајаковском, Дмитриј Биков:

- Била је у праву Марина Цветајева када је рекла да је Мајаковски на својим дугим ногама, „отишао“ некуда далеко и да ће нас он још дуго тамо чекати. Но, ми ћемо тамо ипак тамо стићи. И на крају крајева, тај пут који је он оставио, и са којег смо ми издајнички скренули, пре или касније, постаће и наш пут. То и јесте главна порука и поука биографије Мајаковског.

"Ја сам песник. Због тога сам и занимљив." Нема се шта додати овој констатацији великог Владимира Мајаковског.

Јелена Андрусенко,