ЧОЈСТВА И ЈУНАШТВА ТРИСТА ВАСОЈЕВИЋА

Генерал др Лука Кастратовић,предсједник Удружења Васојевића открива споменик

 АНДРИЈЕВИЦА- Често имена појединих мјеста много говоре , као што је случај са нашим Троглавицама.Са Троглавица се шири поглед ка три села :Слатини,Забрђу и Трешњеву и даље.Подсјећа на бурну историју овога краја,на витештво и јунаштво наших предака у борби за слободу.

    Разбијање и пропаст ранофеудалне српске државе и најезда Османлија оставили су тешке историјске последице.Наши преци,као и сви Васојевићи,притиснути најездама разних освајача преживјели су бурну историју борбе за опстанак,национални идентитет и слободу.

    Захваљујући прегалаштву чланова Удружења ратних добровољаца 1912-1918.,посебно Драгоју Бакићу доживјели смо да се изграде споменици који су отргли од заборава велики и значајан дио наше историје.Такође,дугујемо захвалност његовом преосвештенству епископу Будимљанско-Никшићке епархије нашем владики Јоаникију који је дао благослов да се изграде ове светиње, као и народу овог краја ,без чије подршке ово не би могло бити изграђено,Вама који сте данас овдје и онима који нијесу могли доћи из разних крајева свијета.

    Ови споменици,црква Свих светих како су нам одшкринули врата и бацили свјетлост на значајан дио наше историје,тако нас и упозоравају на нашу обавезу и одговорност да,ради садашњости и будућности наших потомака,не заборавимоод којих смо и ко смо и потомцима отворимо видике у борби за боље сјутра,за развој и напредак овог краја.

       Иза освајача и њихових похода остајала је само пустош.С кољена на кољено у предањима и оскудним записима преношена су памћења о бројним покољима,спаљеним селима,збјеговима,ропству,погромима,гробљима.Турска освајања била су сурова.Кроз вишевјековно ропство,поред свакодневних зулума над становништвом,систематски су уништаване институције немањићке државе,као и споменици материјалне културе.

    Турци,палећи све пред собом затирали су заметке просвјетних и културних институција.Школе,цркве и друге институције нијесу само уништаване,већ је забрањивано и онемогућавано  отварање и изградња нових,провођен је зулум до граница одржавања голог живота и опстанка народа.

    Шта је остало нашем народу?

    Једино да се бори за сопствени опстанак и слободу!

    Сурове грозоте турских репресалија ипак нијесу успјеле да униште живот:србско национално биће и колективно памћење.

    Подизањем ових споменика и цркве Свих Светих Слатина,Забрђе и Трешњево потврђују да су достојни настављачи завјета својих предака.

    У својим освајачким походима и поробљавању моћници никада нијесу поштовли људке и витешке норме, као ни држали до својих обећања.О томе свједочи споменик,подигнут прошле(2012.)године,на превару посјечених шездесет највиђенијих глава из ова три села,1768.године.Тада је народ избјегао пред турским зулумћарима у планину Жељевицу,нашавши склониште у њеним шумама и пећини.Послије неуспјеле топовске канонаде лукави Кариман паша прибјегне "преговорима",односно даје чврсто обећање да се никоме ништа неће лоше десити,само ако се народ врати кућама на своја огњишта.

     Вјеровање у задату ријрч народ овог краја је и овога пута скупо платио.Турци су посјекли 60 мушкараца,одабрали жене и дјевојке за хареме,а млађе и снажне за продају у робље.Преостали живаљ,старе и дјецу,послали кућама да причају како ће  проћи сви они који се у будуће не буду покоравали.

    Овакви и слични поступци Турака доводили су народ до очаја.Једини излаз био је отпор и борба за ослобођење.Слободарски дух нашег народа није успио да  угуши нијеан осваач.Први србски устанак,на челу са Каражорћем,отворио је видике и прокрчио пут непрекидној борби за ослобођење.

       У том надахнућу борбе за слободу ступили су најбољи војници у одред  "300 Васојевића" да се удруженим снагама,заједно са браћом из Србије боре за ослобођење од турског ропства.

    Ту нам је црква Свих Светих,да вјерни народ окупи,окријепи,удахне мир у души и снагу за нова прегнућа.Да подсјети да без слоге и заједничких,удружених снага нема напретка .

    У борби за слободу рађали су се и династички сукоби око власти и других интереса.Иако су били кочница нијесу успијевали да прекину,угше борбени и слободарски дух народа.

   То потврђују и војници,наши преци, одреда "300 Васојевића".Тоје била прва већа војна јединица батаљонске величине у Васојевићима организована почетком 1861.године,коју је у јуну исте године књаз Никола упутио у Србију.До данас историчари нијесу одгонетнули зашто је тако крупна јединица ,преко непријатељске територије,упућена у Србију.Слажу се да је слање вјероватно имало више политички него војни карактер.Сматрју да Одред није имао задатак успостављања директне везе двије државе,ни пренос ратног материјала,како је на Цетињу речено Миљану Вукову,већ је ,вјероватно,требало да послужи као оруђе да се Србија по сваку цијену увуче у рат са Турском.

    Иако није разјашен  мотив црногорског двора, мотив Васојевића и војника Одреда је био јасан и за дивљење.То је био поход чојства и јунаштва,поход браћи у Србији са жељом да се уједине и заједнички боре за ослобођење од турског ропства.Њихова имена су уписана златним словима у историји Васојевића и односа и Србије и Црне Горе.

    Међу њима је 26 војника из Слатине,Забрђа и Трешњева,нама за понос и поруку нараштајима да нема те цијене коју не трба поднијети у борби за  "слобду и крст часни"- изрека и опредељење које не губи на значају ни данас.

    Шта је то што плијени пажњу и данас,послије 152 године ?

    Сви борци Васојевића су жељели да иду у Србију,да се са браћом заједно боре за ослобођење.Знали су да иду у сложеним условима,да се под борбом морају пробијати до Србије...А одабрани су најбољи , за команданта одабран Шујо Шћепанов Драговић.Међу њима је био ипочасни војвода васојевички Стојан Војводић,син чувеног војводе Сима Кастратовића и отац још знаменитијег војводе Лакића Војводића.За оно вријеме то је била елитна јединица,најбољи војници бираних по 30 из сваке капетаније.Били су то искусни и прекаљени борци осведочени у многим борбам.Били су и добро наоружани јер су преко турске територије силом оружја крчили пу до србијанске границе.

      Кренули су испред манастира Ђурђеви Ступви преко Полице и Бихора у правцу Пештера и Сјенице ка Јавору.Пробијали су се под борбом.На прелазу из Бихора ка Пештери нападнути су са више страна,из више праваца.Нападали су их Турци из Сјенице и Новог Пазара,а стигли су им у помоћ и Турци из Вучитрна.Укупно четири хиљаде Турака на 300 Васојевића.У Ђаловића клисури вођена је најжешћа битка ,гдје су погинула два Васојевића,а десет рањено.

     Кнез Михаило и србијанске граничне власти нијесу знали са каквим циљем  и зашто је на границу дошла оволика наоружана црногорска војска.Наређено је да се Васојевићи разоружају уз помоћ војске и полиције ужичког округа,са укупно седам хиљада солдата,под командом Ранка Алимпића,али су се Васојевићи одупрли силом оружја.

    Када су полазили у поход речено им је да ће бити братски дочекани,а сада доживљавају велико разочарење.У Србији чак нијесу ни знали за њихов долазак.Алимпић је има велике муке у разоружавању одабраних и опробаних ратника.Држао их је неколико дана у окржењу да би их приволио да предају оружје.Ни то не би помогло да нијесу посредовали племенски капетани који су командовали одредом и пристали на компромис.Седморица нијесу хтјели да предају оружје по цијену  живота,јер нијесу дошли у Србију да их браћа разоружају,већ да у њима нађу помоћ за борбу против Турака.Упутили су се назад у Васјевиће,али су у повратку од турских засједа сви изгинули.

    Након разоружања одред је по мањим групама распоређен по шумадијским градовима.Извијестили су,писмом, Миљана Вукова о стању у којем се налазе тражећи да их избави из ропства.Књаз Никола и кнез Михаило су се договорили да се Васојевићи ослободе заробљеништва.Оружје им је врћено у Ивањици и у Васојевиће су се вратили по мањим четам уз борбу.Неки су на том путу страдања погинули,а неки мрли.

    И ово је примјер како владајуће "елите" злоупотребљавају племените идеје и жртвују народ за остваривање својих,личних или династичких циљева.

    Неразумљива и чудна је била игра нњаза Николе око слања овог одреда у Србију и повратка у Црну Гору,као и додјела признања војницима за напоре у овом тешком и ризичном походу.Чак им је подигао и споменик ,што је први случај у Црној Гори да се подиже споменик живим људима.Споменик је касније уклоњен,али су недоумице остале и до данас питање неразјашњено.

    Међутим,када је у питању заједничка борба за ослобођење од вишвјековног ропства,код народа није било недоумица.

    Без обзира на све околности имена учесника одреда "300 Васојевића" и данас живе у памћењу као примјер јунаштва у оружаном преласку из Васојевића у Србију.Овај велики ратнички подвиг,зпажен не само у Васојевићима ,него свуда по Црној Гори и Старој Србији заслужује значајно мјесто међу догађајима из наше историје.

    Подизањем споменика 28-ци војника одреда из Слатине,Забрђа и Трешњва отргли смо од заборава имена наших предака,који су примјер чојства и јунаштва и надахнуће у борби за свеколики развој и напредак овог краја.

     Нека им је вјечна слава и хвала , а ми да вјечно чувамо успомену на њихов подвиг и  радимо тако да се и наши потомци поносе нашим дјелима.