1. ТУРСКА.КУРДИ ПОЛАЖУ ОРУЖЈЕ
После деценију и по проведену у турској тамници, лидер курдских сепаратиста Абдулах Оџалан, позвао је своје присталице да прекину оружану борбу с Турском.Борцима је саветовао да се пребаце на територију суседног Ирака и да тамо започну миран живот.
Овај позив може означити крај једном од најдуготрајнијих и најкрвавијих конфликата у сваременом свету. За шта се боре? Курди су послења етничка мањина која је остала на територији Турске после распда Османлијске империје и формирања националне државе.То је истовремено највећи народ на планети који нема сопствену државу.Близу 30 млиоона Курда живи у Турској, Сирији,Ираку и Ирану. Анкара, међутим, категорички одбија да призна националну самобитност Курда , називајући их „Турцима горштацима „. Из тога следи дискриминациона национална политика коју Турска води према Курдима. Није нимало изненађујуће што су још за време владавине Кемала Ататурка избили оружани устанци. Период кризе 60-70-ох година ХХ века устанци су интезивирани да би 80-их година попримили обрисе гериле. На чело ослободилачког покрета Курда стала је Радничка патртија Курда (РПК) коју је основао Абдулах Оџалан. Током бојевих дејстава за неколико година РПК је успела да под своју контролу стави делове територије са компактним курдским становништвом на југу и југоистоку Турске. Није последњу улогу у успеху сепаратиста одигрла обимна материјална подршка курдким устаницима од стране, у то време просовјетске Сирије , која је традицинално гајила непријатељска осећања према проамеричкој Турској. Сам Оџалан је као почасни гост дуго живео у Дамску. Међутим, с распадом Совјетског Савеза, позиција РПК се суштински погоршала.Анкара је добила од Садама Хусеина дозволу да уништи базе Курда на територији Ирака.Приметно је према идеји независне курдске државе охладнео и официјелни Дамаск 1998.г.,па је Оџалан био принуђен да напусти Сирију. А букваклно су га кроз неколико месеци заробили и предали Анкари.Верује се да су специјалну операцију заробљавања Абдулаха Оџалана организовале САД и Израел-блиски регионални савезници Турске. Оџалана су осудилили на смртну казну која му је касније замењена доживотном робијом. Најновија изјава „курдксог Арафата „ прихваћена је као логични завршетак историје курдске ослободилачке борбе. Иако скептика, који нити верују у примирје, нити га желе, има на обе стране.
2.КОЛУМБИЈА.КОКАИН У СЛАВУ РЕВОЛУЦИЈЕ
Почетак конфликта: 1964. За шта се боре?
Скоро током оба века свог независног постојања држава Колумбија се налази у стању перманентног грађанаксог рата.
Најдужи и најтежи период насисља и крвопролића почео је пре пола века.Узрок-нерегулсано аграрно поитање.Тадашња власт у држави је је била на страни крупних земљовласника и сељаци са неколико стотина хиљада разоренеих фарми су стихијно ступили у протесте.
На чело партизанског рата ставило се борбено крило локалне комунистичке партије-Фракција Револуционарне оружане снаге Колумбије (ФАРК). У неколико рејона земље који су били тешко доступни за регуларну армију, ФАРК је успео да организује сеоске комуне под сопственом контролом.
Формално наступајући под марксистичким паролама, ФАРК се користио морланом и материјалмном подршком кубанских и совјетских другова.Али крајем седмадесетих година валутни поток је почео да пресушује и партизани су били принуђени да пређу на самофинансирање.
Главни извори прихода су постале плантаже коке чије су власници морали пред упереним калашњиковима да плаћају рекет борцима ФАРК-а.
Обезедевши на тај начин принудне, али сигурне изворе финансирања, ФАРК је сада навукао на себе нове непријатеље- моћне наркобосове, који су до тада у сукобу између власти и герилаца сачували релативну неутралност.
На размеђу векова непробојни блок који су чинили поред законите владе Колумбије још и Американци и наркомафија, нанео је низ снажних удара по снагама ФАРК-а.
Улазак бораца у политички живот земље тек што је био започео пред председничке изборе 2000. године, завршен је убрзо тако што су сви кандидати ФАРК-а убијени.
Устаници су на тај маскар својих кандидата одговорили таласом киднаповања десничарских политичара, чиновника, офоцира, страних бизнисмена. Само за један дан 2000. г.отето је 3,5 хиљаде људи.
Те отмице, међутим, нису донели устаницима популарност међу станвништвом уморном од насиља, а после смрти оснивача покрета настале су распре и унутар саме органиазције ФАРК-а.
Али то није сметало да покрет регрутује све више и више нових бораца, претежно међу младим сељацима.
Укупан број жртава почевши од 1964. износи више од 200 хиљада. Прошле, 2012.убијено је око 240 људи.
3. ПЕРУ. “ПУТ СЈАЈА“ ПРЕДСЕДНИКА ГОНЗАЛА Почетак конфликта: 1980. Због чега ратују?
Почетак крвавовг грађанскпог рата у Перуу везан је с харизмом једног човека-младог професора философије Абимаела Гусмана (1934.). На почетку 60-их он је успео да своје студенте придобије за идеје Мао Це Тунга које су у то време биле у моди у целом свету.Под његовим чврстим руководством универзитетска организацијА „Пут сјаја „ (Sendero Luminoso) од неформалног интересног клуба прерасла је у један од најјачих леворадикалних покрета у Јужној Америци.Сам Гусман, слдећи свој кинески узор, добио је од својиох присталица име „председник Гонзало „.У први мах тадашња војна хунта, окупирана репресијама против традиционалних политичких противника, није придвала неки особити значај црвеним студнетима.Хунти су бригу задавали сељаци који су пружали отпор управљању крупних велепоседника и трговца који су дошли из градова,али су без ентузијазма предавали земљу с инветаром у друштевну својину и ступали у комуне. Ускоро су фармери почели да формирају јединице самоодбране против разбукталих револуционара, који су у одмазди разарили цела села. Крајем 80-их под контрполу „Пута сјаја „ доспела практично половина сеоских рејона у Перуу. Главни град земље, Лима је преживела неколико терористичкох напада и суочила се са реалном опасношћу глади због тешкоћа у транспорту прехрамбених проиозвода. И тек тада се у борбу против левичара укључила регуларна армија која је дејствовала не мање жестоко од устаника и земља је утонула у атмосферу насиља.Године 1992, „издајник Гонзалес „ је био коначно ухапшен,а затим се седам година касније иза решетака нашао и његов наследник Оскар Ремирес. Изгледало је да је рат завршен, али 2002.уочи посете Џорџа Буша –млађег побуњеници су потурили бомбу испред зграде америчке амабасаде у Лими.Током 2003, у Перуу су се догодиле 96 експлозије у којима је било 89 жртава. Обновљени „Пут сјаја „ ни за јоту није одступио од старих ултралевичарских парола и остао је без било какве подршке сановништва, што му није сметало да се бори с ранијим фанатизмом. У пролеће 2012. полиција је јавила да су ухапшене све вође покрета, али непосредно затим уследила је нова серија експлозија.
Укупан број жртава од 1981. : више од 70 хиљада људи. Прошлогодишњи биланс: 40 жртава.
4. ИНДИЈА. РАТ НА „ЦРВЕНОМ КОРИДОРУ „Почетак конфликта: 1989. За шта се боре.“
„То је најозбиљнија унутрашња опасност с којом смо икада у нашој историји били суочени „ изјавио је 2006. г. премијер Индије Манмохан Сингх, не мислећи на пакистанску атомску бомбу. Он је говорио о маоистичком покрету који је захватио половину региона земље, пре свега најнеразвијеније-источне провинције- такозвани црвени коридор. Свој неофицјелни назив „наксалити“ побуњеници су добили по називу села Наксалбари чији житељи су 1967.подигли устанак против локалних велепоседника.Јединце федералне армије су тада са суровошћу без преседана у крви угушили устнак, а његове вође побили. Нова фаза сукоба почела је 1980-их. Тада су побуњеници оправдавали терор који су спроводили својом жељом да заштите локалне сељаке од форсираног одузимања њихове земље. Маоисте није задржао чак ни долазак на власт левих снага у побуњеним провинцијама.Тако на пример, савезном државом Бенгалом дуже од 30 гподине (од 1977 па све до 2011 непрекдно) владају различите комунистичке партије, али то није био разлог да маоисти поведу рат и против њих.У мају 2010.пустили су низ низбрдицу путнички воз и том приликом је погинуло око сто путника. После тога на изборима 2011. комунисти су остали без власти након дуже од три деценије, а на њихово место нису дошли маоисти, него провладине партије.
Укупан број жртава од 1989.-око 12 хиљада. Прошле године (2012): 364 жртве.
5. ИНДОНЕЗИЈА.ПАПУИСТИ ПРОТИВ САВРЕМЕНОСТИ Почетак конфликта:1962. За шта се боре?
“Нећемо да живимо вашим савременим животом !Не траба нам никакав развој : религиозни мисионари, хуманитарна помоћ,никаве владине организације-једноставно –оставите нас на миру!“ Овако гласи декларција папуанских сепаратиста објављена 1963. Годину пре тога, острво Нова Гвинеја која је раније припадала холандској Источној Индији подељена је на два дела: Источна је добила независнпот, док је Западна постала провинција новоформиране Републике Индонезије. Године 1969.на западу острва је спроведен референдум који је формално потврдио сагласнсот становника да остају грађани Индонезије. Међутим, на рефернудум је изашло свега 1025 бирача, мање од 1% острвљана. И они су гласали подизањем руку у присуству војника индонежанске армије. Кроз две године сепаратисти су на западу острва прогласили независност и објавили рат Индонезији. Официјелна Џакарта је одговорила асиметрично. Према неким подацима, током пола века, колико су сукоби трајали, убијено је око 450 хиљада острвљана присталица независности.На сурове казне до вишегодишњег затвора осуђиувани су сви који су ризиковали просто да истакну заставу самопрокламоване републике. У садашње време конфликт је практичо ишчезао (прошле године је била само једна жртва). Власти се сурово обрачунавају са сепаратистима који су изгубили сваку страну подршку, јер ни САД, ни Аустралија, па чак ни суседна Папуа –Нова Гвинеја, свака из својих разлога, није вољна да се сукобљава са Индонезијом. Од 1990. устаници су почели да киднапују таоце међу којима и странце. Осим тога жртве напада с времена на време су и индонежански полицајци.
Укупан број жртава од 1962.: од 150 до 450 хиљада, а прошле године је убијен само један човек.
.jpg)
