Почетна страница > Новости
У својим првим освртима на премијеру ове Нађове корео драме, руски медији и портали су подсетили своје читаоце да је“ Јожеф Нађ рођен у бившој Југославији, школовао се у Бидимпешти да би се затим домогао Париза у којему је учио уметност покрета. “
Његов изразити таленат извире са раскршћа разних културних традиција и драматичних напетости снажних линија и цивилизацијских временских промена.
Овако гласе основне каракеристоке Јожефа Нађа, сценског, ствараоца светског ранага, како су их видели руски медији и представили их својим читаоцима непосредно након његове сценске игре Sho-bo-gen-zo премијерно извдене на 11. Чеховфесту у позоришту „ А. С Пушкин „ фесту у Москви.
Учитељ Доген, утмељивач јапанског зен –будизма као инспирација
У својој новој плесној игри Нађ је измислио пластику и звук за један од најзагонетнијих и најпривлачнијих текстова светске духовне културе –„Тајанствени поглед“ Учитеља Догена, утемељивача јапанског зен-будизма.
За нађа је увек представљао креативни и духовни изазов да осмишљава преводе на изражајни језик тела човековог врхунских књижевних и филосфских светова. Идеално је измислио пластику тела за таква књижевна дела као што су Кафкин „Процес“, затим за Бихнеровог „Војцека „, за прозу Варлама Шаламова или пак за Мандељштамову поезију.
Избеглички камп људских душа на строго наменској плесној локацији
У тим сценским насеобинама настањеним покретима људског тела, Нађ открива мрачно очајање и безнадежност текстова на основу којих је отворио и населио „избеглички камп људских душа на својој , строго наменској „ плесној локацији“.
На граници уништења звуоква и смисла, свет се поново ствара, јер живот и није ништа друга него стваралаштво.
Јожеф Нађ и Сесил Луаје сваким својим покретом стварју рафинирани, а истовремено и пун страсти пластични свет. Његов музичко-кореографски перформанс не успоставља никакав однос према речи, него се претвара у емоцонални аналог философских медитација зен-будизма.
Излазећи из једног рама и правећи други, нешто мањи, Нађ и његова страсно- послушна партнерка, скривају се, час обоје ишчезавају сливајући се са црном празнином, ослобађајући тако простор и остављајући га за дијалог два музичара.
Миузичка збрка се смењује са играчким нумерама, па тако контрабас Жоела Лендра одговара на плач саксофона Акоша Селевениа, Луаје следи Нађа.
Женско постаје сурово, мушко –нежно;мекано постаје тврдо, како би се растворило у тами простора, у бесконачности рађања и смрти.
Нађ војује са својом кореографском и театарском везијом идеалног превода медитативног садржаја зен-будистичког текста Учитеља Догена, јапанског мислиоца из XIII века.
Представа почиње појавом самураја у витешкој опреми, а тек после извесног времан гледоаци виде да је то жена. Затим се улоге мењају, па се појављује мушкарац самурај који са собом води витку Јапанку, и онда шест пута долази до промене сцене која се испуњава најразличитијим садржајима. Смењују се покорност и насиље, власт и смирена послушност, и на крају-синергија-заједнички покрети.
Можда је та фреска одвећ медитативна да би била плес
Можда је, примећују неки руски критичари у првим освртима након премијере, та фреска одвећ медитативна да би се могла назвати плесом.
Први пут се у Нађовом сценском стваралаштву сретамо са темом љубави, том чудовишном енергијом која покушава да у празнини створи пуноћу, почињући од насиља завршава се смирењем и трпељивошћу, агресивност прераста у нежност.
Из тих парадоксалних супротности, пластичних и музичких форми, рађа се представа која траје тачно 50 минута, таман онолико колико је бнло неоходно Нађу да певеде зен-будостичке текстове на језик покрета човекових и уподиби их за извођење у свом плесном театру, зајкључују руски медији у својим првим освртима на представу Јожефа Нађа Sho –bo-gen-zo извдену на 11. Чеховфесту у Москви 20. јуна.
Подсећамо да је прослављени кореограф мађарског порекла, Јожеф Нађ, рођен у Кањижи, живи и ради у Француској, добро познат и изузетно уважаван у Моксви, будући да су два његова сценска остврења досад удостојена наградама „Златна маска“ за најбољу страну представу одиграну у Русији-„Поноћници „ 2001. и „“Војцек „ две године касније.
Нађова премијера „Стварање „ на 9. Чеховфесту
Међу премиејрама изведеним на 9. Чеховфесту ( 2010. ) у Москви била је Нађова представа „Стварање“ којој је по много чему дато посебно место на том форуму.
Нађ обично у даљини „отплеше“везе са изворним текстовима
Веза Нађ-Чехов би се с једне стране могла учинити сувише произвољном, имајући у виду да овај франуски кореохграф мађарског порекла не црпи тако често надахнуће из драмске литературе. Уколико се, пак, понекад и послужи драмским текстовима, он се од њих удаљаава и потпуно их напушта чак и пре него је и почео да их користи, „отплеше „ их у таквој даљини, тако да се извори маште и не назиру, па су отуда неизбежна накнадна објашњења редитеља.
С друге, пак, стране, у сценском ствралаштву Јожефа Нађа препознатљива је нека врста дубоке меланхолије, неког неисказаног скептицизма, и то га чини срдним са класиком руске и светске драме, Антоном Павловичем Чеховом.
Нађ-типични маргиналац у књижевном смислу
У књеижевном смислу Нађ је типични маргиналац. Он сам о томе каже следеће:
Али, управо баш такав прилаз помаже кореографу да на сцени „одигра „ и најтананије нијансе књижевног дела, као изворника.
Она осећања која код Чехова остају најчешће између редова, која су скривена у музици језика, као што се показало, најверније се преносе на сцену помоћу игре плесчеве.
За своју плесну игру „Стварање „ премијерно одиграну на 9. Чеховфесту 2010. у Москви, Нађ је користио Чеховљеву једночинку „Лабудова песма о „остарелом глумцу Светловодову који остаје ноћу после представе у празном позоришту, опраштајући се у суштини не само са сценом, него и са животом.
Он први пут види позориште без људи, без реплика, које су гледаоци у дворани увек жељно ишчекивали и без других другова по занату на сцени.
И одједном, пред остарелим глумцем из Чеховљеве „Лабудове песме „ се отвара црна јама безднаница, попут гроба у којему борави сама смрт.
Глумчева борба против смртне пустоши је главни смисао Нађове представе „Стварање „
У позоришту притиснутом тамом, сцена представља простор који с једне старне није ничим попуњен, док се с друге стране по њој врзмају и продиру у гледалиште успомене, сенке, полузаборављене старе улоге.
Глумац може доживети да се у живот врати прохујала епоха, да пабирчи сновиђења минулог доба, да их материјализује, да их поново оваплоти.
У представи „Стварање „ која је настала у сарадњи Чехов феста, Thetre de la Ville de Paris и Националног кореографског центра из Орлеана, чији је Нађ оснивач, учествује 12 плесача и један глумац.
Није тешко погодити да су управо Нађеви плесачи ти који својом игром преносе и емитују и осећања престарлеог слуге сцене, Чеховљевог Светловидова, из једночинке „Лабудова песма“.
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
.jpg)
Остале новости из рубрике »
Ново сценско дело Јожефа Нађ на Чеховфесту у Москви
КАД СЕ ФРЕСКА ПРЕЛИЈЕ У ИГРУ
У оквиру 11. Фестивала Чехова ( Чеховфеста ) који се је почео 19. маја и траје до 14. јула, а одржава се поред Москве и у регионима Русије и Латвоније, Јожеф Нађ је приказо своје ново сценско дело под називом Sho-bo-gen-zo.
У својим првим освртима на премијеру ове Нађове корео драме, руски медији и портали су подсетили своје читаоце да је“ Јожеф Нађ рођен у бившој Југославији, школовао се у Бидимпешти да би се затим домогао Париза у којему је учио уметност покрета. “
Његов изразити таленат извире са раскршћа разних културних традиција и драматичних напетости снажних линија и цивилизацијских временских промена.
Мелнахолични, увек мистици склон фрнцуски кореограф мађарског порекла
Рат, распад, отуђење, усамљеност, ишчезнуће, брисање, погибије и спасење кроз Реч, стваралаштво-то би биле теме мелнхоличног, увек мистици склоног француског кореографа мађарског порекла.
Овако гласе основне каракеристоке Јожефа Нађа, сценског, ствараоца светског ранага, како су их видели руски медији и представили их својим читаоцима непосредно након његове сценске игре Sho-bo-gen-zo премијерно извдене на 11. Чеховфесту у позоришту „ А. С Пушкин „ фесту у Москви.
Учитељ Доген, утмељивач јапанског зен –будизма као инспирација
У својој новој плесној игри Нађ је измислио пластику и звук за један од најзагонетнијих и најпривлачнијих текстова светске духовне културе –„Тајанствени поглед“ Учитеља Догена, утемељивача јапанског зен-будизма.
За нађа је увек представљао креативни и духовни изазов да осмишљава преводе на изражајни језик тела човековог врхунских књижевних и филосфских светова. Идеално је измислио пластику тела за таква књижевна дела као што су Кафкин „Процес“, затим за Бихнеровог „Војцека „, за прозу Варлама Шаламова или пак за Мандељштамову поезију.
Избеглички камп људских душа на строго наменској плесној локацији
У тим сценским насеобинама настањеним покретима људског тела, Нађ открива мрачно очајање и безнадежност текстова на основу којих је отворио и населио „избеглички камп људских душа на својој , строго наменској „ плесној локацији“.
Сада је, пак, на плесној локацији подигао мирну луку „Тајанствени поглед „ Учитеља Догена, претече јапанског зен-будизма и настанио у „плесној новоградљњи“ два музичара ( контрабасисту и саксофонисту ), и наравно, два плесача.
На граници уништења звуоква и смисла, свет се поново ствара, јер живот и није ништа друга него стваралаштво.
Јожеф Нађ и Сесил Луаје сваким својим покретом стварју рафинирани, а истовремено и пун страсти пластични свет. Његов музичко-кореографски перформанс не успоставља никакав однос према речи, него се претвара у емоцонални аналог философских медитација зен-будизма.
Излазећи из једног рама и правећи други, нешто мањи, Нађ и његова страсно- послушна партнерка, скривају се, час обоје ишчезавају сливајући се са црном празнином, ослобађајући тако простор и остављајући га за дијалог два музичара.
Миузичка збрка се смењује са играчким нумерама, па тако контрабас Жоела Лендра одговара на плач саксофона Акоша Селевениа, Луаје следи Нађа.
Растварање у тами простора, у бесконачности рађања и смрти
Женско постаје сурово, мушко –нежно;мекано постаје тврдо, како би се растворило у тами простора, у бесконачности рађања и смрти.
Нађ војује са својом кореографском и театарском везијом идеалног превода медитативног садржаја зен-будистичког текста Учитеља Догена, јапанског мислиоца из XIII века.
Представа почиње појавом самураја у витешкој опреми, а тек после извесног времан гледоаци виде да је то жена. Затим се улоге мењају, па се појављује мушкарац самурај који са собом води витку Јапанку, и онда шест пута долази до промене сцене која се испуњава најразличитијим садржајима. Смењују се покорност и насиље, власт и смирена послушност, и на крају-синергија-заједнички покрети.
Можда је та фреска одвећ медитативна да би била плес
Можда је, примећују неки руски критичари у првим освртима након премијере, та фреска одвећ медитативна да би се могла назвати плесом.
Први пут се у Нађовом сценском стваралаштву сретамо са темом љубави, том чудовишном енергијом која покушава да у празнини створи пуноћу, почињући од насиља завршава се смирењем и трпељивошћу, агресивност прераста у нежност.
Из тих парадоксалних супротности, пластичних и музичких форми, рађа се представа која траје тачно 50 минута, таман онолико колико је бнло неоходно Нађу да певеде зен-будостичке текстове на језик покрета човекових и уподиби их за извођење у свом плесном театру, зајкључују руски медији у својим првим освртима на представу Јожефа Нађа Sho –bo-gen-zo извдену на 11. Чеховфесту у Москви 20. јуна.
Веза Нађ-Чехов није сувише произвољна, како би се у први мах могло учинити
Подсећамо да је прослављени кореограф мађарског порекла, Јожеф Нађ, рођен у Кањижи, живи и ради у Француској, добро познат и изузетно уважаван у Моксви, будући да су два његова сценска остврења досад удостојена наградама „Златна маска“ за најбољу страну представу одиграну у Русији-„Поноћници „ 2001. и „“Војцек „ две године касније.
Нађова премијера „Стварање „ на 9. Чеховфесту
Међу премиејрама изведеним на 9. Чеховфесту ( 2010. ) у Москви била је Нађова представа „Стварање“ којој је по много чему дато посебно место на том форуму.
Нађ обично у даљини „отплеше“везе са изворним текстовима
Веза Нађ-Чехов би се с једне стране могла учинити сувише произвољном, имајући у виду да овај франуски кореохграф мађарског порекла не црпи тако често надахнуће из драмске литературе. Уколико се, пак, понекад и послужи драмским текстовима, он се од њих удаљаава и потпуно их напушта чак и пре него је и почео да их користи, „отплеше „ их у таквој даљини, тако да се извори маште и не назиру, па су отуда неизбежна накнадна објашњења редитеља.
С друге, пак, стране, у сценском ствралаштву Јожефа Нађа препознатљива је нека врста дубоке меланхолије, неког неисказаног скептицизма, и то га чини срдним са класиком руске и светске драме, Антоном Павловичем Чеховом.
Уосталом, Нађов рад на примарним књижевним изворима никад се не своди на просто плесно препричавање догађаја.
Нађ-типични маргиналац у књижевном смислу
У књеижевном смислу Нађ је типични маргиналац. Он сам о томе каже следеће:
“ Ја читам практично све што је написао аутор који ме интересује, а ништа не пропуштам да прочитам ни од оног што су други написали о том аутору. Волим да лутам по лавиринту снова и коментара и никад не правим сценску адаптацију конкретног дела. “
Али, управо баш такав прилаз помаже кореографу да на сцени „одигра „ и најтананије нијансе књижевног дела, као изворника.
Она осећања која код Чехова остају најчешће између редова, која су скривена у музици језика, као што се показало, најверније се преносе на сцену помоћу игре плесчеве.
Јер плесач овде може да изрази више и дубље него глумац, а посебно, што је код Чехова чест случај, о ситуацијама у које је, да се тако изразимо, убризган допунски театрални смисао, као што је, на пример, позориште у позоришту.
За своју плесну игру „Стварање „ премијерно одиграну на 9. Чеховфесту 2010. у Москви, Нађ је користио Чеховљеву једночинку „Лабудова песма о „остарелом глумцу Светловодову који остаје ноћу после представе у празном позоришту, опраштајући се у суштини не само са сценом, него и са животом.
Он први пут види позориште без људи, без реплика, које су гледаоци у дворани увек жељно ишчекивали и без других другова по занату на сцени.
И одједном, пред остарелим глумцем из Чеховљеве „Лабудове песме „ се отвара црна јама безднаница, попут гроба у којему борави сама смрт.
Глумчева борба против смртне пустоши је главни смисао Нађове представе „Стварање „
И управо глумчева борба против те смртне пустоши је основни смисао Нађове представе „Стварање „.
У позоришту притиснутом тамом, сцена представља простор који с једне старне није ничим попуњен, док се с друге стране по њој врзмају и продиру у гледалиште успомене, сенке, полузаборављене старе улоге.
Глумац може доживети да се у живот врати прохујала епоха, да пабирчи сновиђења минулог доба, да их материјализује, да их поново оваплоти.
У представи „Стварање „ која је настала у сарадњи Чехов феста, Thetre de la Ville de Paris и Националног кореографског центра из Орлеана, чији је Нађ оснивач, учествује 12 плесача и један глумац.
Није тешко погодити да су управо Нађеви плесачи ти који својом игром преносе и емитују и осећања престарлеог слуге сцене, Чеховљевог Светловидова, из једночинке „Лабудова песма“.
Передстава Јожефа Нађа „Срварање „ иначе, премијерно је извдена почетком јула 2010. на 9. Чехов фесту у московком позоришту „Мајсторска радионица Петра Фоменка„
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Стање за 21:00 27.04.2024.
У првом кварталу 2024. године фокус НИС-а био је на наставку и повећању обима инвестиционог циклуса започетог прошле године. Тако је у развојне пројекте инвестирано 10,5 милијарди динара, што...
Стање од 17:00 27.04.2024.
Кијев би се обавезао на неутрални статус и добио међународне безбедносне гаранције, према нацрту споразума
Москви је доста непријатељског става Европе, изјавио је Дмитриј Песков
Саветници бившег америчког председника разматрају казне за нације које желе да тргују националним валутама, пренео је лист
Остале новости из рубрике »
СЛИКА СЕДМИЦЕ
ВИДЕО
ВИДЕО
ВИДЕО
