НИКОЛ КИДМАН КАО ХЕМИНГВЕЈЕВА ЖЕНА МАРТА ГЕЛХОРН

Амерички канал НВО  приказао  je биографски филм„Хемингвеј и Гелхорн ( Hemingway and Gllehorn)„  посвећен односима великог писца , нобеловца Ернеста Хемингвеја ( 1899-1961)  са својом трећом женом Мартом Гелхорн  ( Мarte Gllehorn, 1908-1998).
 

Овај телевизијски филм снимио је 2012. г.Филип Кауфман, познат по својој екранизацији   романа Милана Кундере „Неподношљива лакоћа постојања“,као и по филмовима „Хенри и Џун „ ,Перо Маркиза де  Сада „.

Ернест Хемингвеј, кога игра Клајв Овен  ,приказан је као колоритна фигура.

Непрестано окружен људима, рашчупан, пијан,понекад вископарно патетичан,а истовремено исувише заљубљен у живот у тим трагичним приликама  на које одлази више од половине филма : грађански рат у Шпанији, па затим и Други светски рат.

Занимљивија Марта од Хема 

Аутори су састругали са Хема његов пословични гланц , па је филм постао веома жив.Међутим, главно интересовање у филму не привлачи   Хемингвеј, него   лик његове треће жене Марте  Гелхорн коју игра  Никол Кидман.
 

Марта Гелхорн није себе сматрала феминисткињом.Њу у почетку нису сувише шокирали  боемски испади Хемингвеја,она их је приписивала ћудима генија.Али   у филму, у извесном слислу ,Марта испада већи мачо од свог мужа.

И то споља:Никол Кидман  без поговора изгледа  жеснтвена у својим елегантним широким панаталонама.

Стварна  Гелхорн  није била лицемерна  и увек  је знала да је споњашност  важна предност.

Али у филму све време  се инсистира на томе да је Гелхорн прогонила Хемингвеја: довијала се да га „натпије “у шаљивом такмичењу, није се мање од њега плашила   брачних стега, и -што је најглавније,- увек је била за корак напред у бесомучној трци за живот и снажна осећања .

А управо је то писац створио својим мајсторством : идеал -не само писати , него живети!

Особито кад  се живот у хотелу „Флорида „у Мадриду под  бомбардовањем састојао   од бесконачних  вечеринки страних дописника  међу којима је промицао и совјетски извештач Михаил Кољцов , несигуран и непријатан тип у крзненој шубари.

Сцене  у Шпанији  изгледају преплављене карикатуралним згодама.А управо је  тако Гелхорн описивала атмосферу  у својим дневницима:осећања апокалипсе која је све ближа и ближа као и неког предосећања  да ће вас све побити.

Побегуља

После пораза антифашиста у Шпаниији , Гелхорн и Хемингвеј су отпутовали на Кубу.Тамо су обоје наставили да пишу. Он“За ким звона звоне „,а она роман-алегорију о томе како је свет издао Шпанију.
 

Стицајем несрећних прилика у Хемингвејевом животу наишао је још један период  повлачења у себе,док Гелхорн није била спремна да се одрекне света  и да се посвети породичном животу.Побегла је најпре на фронт Совјетско-финског рата, затим у Други светски рат да би писала о искрцавању савезника у Нормандији и била је једна од првих новинара која је својим очима видела концентрациони логор  Дахау.

Отишао у рат, али се са Гелхорн дефинитивно разишао

Хемингвеју се допало да игра улогу оставњеног мужа, још више се одавао пићу, правећи скандале и често  заподевајући кавгу са   пријатељима.

У рат је ипак отишао, али  се са Гелхорн дефинитвно разишао.

Она је , пак, увек презирала новинаре –путописце  који тумарају по свету  да убију  доколицу  стављајући  високо изнад њих ратне извештаче.

Хемингвеј јој није био једини .

У односима са свим мушкарцима, она се једнако понашала. Они су  је обожавали, што јој је било јако потребно, јер би  се без тог обожавања осећала усамљеном, али је истовремно и притискало. „Осећам  да се у мени накупило много тога  чиме се мој живот препунио.“

 Мушкарци су се после везе  с њом  осећали разбијени.Једино се  философ Жувенел помирио са својом улогом  примећујући  само да  кад је год она с њим , свет му изгледа тако ограничен, а кад  је она сама , без њега ,-тако безграничан.

После  Другог светског рата , Гелхорн дуго није знала шта да ради са собом ,зато што  није била навикла на миран живот.Није знала ни о чему да пише.Изгледало је да је као новинарка завршила, а књижевност јој није ишла зато што није умела да измишља , знала је само да посматра, преживљава, описује.Почела  је чак да пише  за Good Housekeeping и  Evening  Standard о светској елити , мада је увек презирала новинаре  скитнице  који лутају по свету због доколице и увек им прептостављала ратне дописнике.
 

У својој 59. години одлази да извешатва из америчко-вијетнамског рата   

Али 1966. кад је већ имала 58 година, она одлази да извешатава из рата  у Вијетнаму. Британски Гардијан  (Guardian) је анагажовао да пише о судбини градског становништва  у  Вијетнаму чиме се тада нико није бавио.

И она  је опет почела да пише о ономе о чему је увек  умела да пише- о људима  , болницама, избеглицама,бомбардованим градовима и селима, демонстрирајући свој став о овим догађајима који се ,иако не тако оштро ,разликовао од официјелног.

Затим су дошли на ред још и Салвадор и Никарагва .

Тражила је компромис између спољашњег и унутрашњег 

Целог свог живота Марта  Гехорн је тражила компромис између унутрашњег и спољашњег, друштвеног живота и усамљености , путовања и домаћег огњишта. 

Као ноинарка никад није припдала неком официјелном пулу,и увек је била „слободан стрелац“, без акредитације , и без тражења дозволе да буде  тамо где је и место новинару-у самом центру збивања. 

Страх од заустављања

Више од свега Гелхорн се бојала  да се заустави, да стане.Она је  трчала за  животом, догађајима,ратовима.

Ако нам је и била позната, то је само као факат из биографије Хемингвеја,    као  трећа  пишчева  жена  са којом се оженио  за време Грађанског рата у Шпанији, затим је  живео на Куби,заједно с којом је путовао у Кину и сусрео се са Чангај Шеком и кончано се развео крајем Другог светског рата.
 

У филму Хемингвеј виче на своју трећу супругу  да је у будућности нико неће спомињати.

Али  није тако било. 

Америчка и британска новинарка Марта Гелхорн је постала култна  фигура, прва жена ратни дописник, чије је стваралаштво у многоме одредило  развој жанра.

Марта Гелхорн је  рођена 1908. У Сент Луису , (а умрла релатвно недвно-1998.) у породици  Јевреја и протестанта , представника америчке средње класе.Отац јој је био доктор, емигрант из Немачке,а мајка борац за изборно право жена и друштвена радница.

Марту су васпитавали тако што нису обраћали пажњу на то да је девојчица.У породици је било забрањено да се препричавају гласине и трачеви,смело се причати једино о ономе што је неки  члан породице лично доживео. 

Овде треба тражити корене не само  њене будуће новинарске  професије – него и страсти  која је није напуштала током целог њеног живота-сазнавати не по гласинама, него доживети, видети својим очима.“Чак и кад сам нездовољна оним што сам написала, страшно сам задовољна тиме што сам разумела“,говорила је  Гелхорн.

На почетку телевизијског филма  она изгледа самоуверена, иако још није била нашла себе као почетницу на новинарској  и политичкој сцени. .Међутим, пре него се 1936.г.и упознала са Хмингвејем у једном бару у КиВесту  на обали Атлантика,она је много тога успела да постигне : извештавала је о раду Лиге нација  из Женеве,пропутовала  целу Америку уздуж и попреко  пишући репортаже,тајно доспела у Мексико  и писала о Дијегу Ривери и Ејзенштајну,извесно време  радила у Vogue, удала се за француског политичког новинара , философа и Бертрана де Жувенела  , објавила зборник о велокој депресији који ће је прославити „Беда коју сам видела „( Тhe  Trouble l've Seen ).
 

Сматра се да се Гелхорн одликовала „женским писмом“,то јесте стилом , који се усредоточио на тражењу живих, конкретних , детаља , бежећи од апстракције и било каквог  уопштавања. 

У филму Гелхорн  , дошавши у окупирани Мадрид  никако није могла  да потрефи  шта да чини, није могла да се снађе.

Тако    разгледајући фотографије репортера Рберта Капе каже да  би хтела да пише онако како је он снимао:

„Видите ову жену која, спасавајући се од бомбе, бежи с малом кћерком на улицу , али је ипак детету обукла најлепшу  хаљину , смо што дугмад није правилно закопчала „.

Неки сматрају да  је шкрти стил њених  ратних репортажа објављених у  Collier 's и The  New Yorker утицао на Хемингвеја.