Језик или језици

Саветовање у Грацу „О разликама између босанског/бошњачког, хрватског и српског језика”

Очевидно, распад заједничког тзв. српскохрватског/хрватскосрпског (или српско‑хрватског/хрватско-српског) језика јесте тема која још заокупља и потреса, не само наше стручне и научне кругове, већ и нашу културну и лаичку јавност. Расправе и (не)споразуми воде се махом око имена језика. Постоје ли одиста релевантни елементи којима се могу реално и објективно, на научној аргументацији, заснивати ставови о постојању три (можда и четири) посебна Б/Х/С ( босанског/бошњачког, хрватског и српског, евентуално и црногорског) језика, који се својим особеностима системски толико разликују један од другога да се њихови говорни представници не могу међусобно разумети, попут, рецимо, Енглеза и Немца, Словенца и Грка кад говоре својим језиком.

Наиме, Хрватски језични савјетник (изд. Института за хрватски језик и језикословље, Загреб 1999) у уводном делу, између осталог, наводи: Хрватски се стандардни језик од српскога разликује својом цјелином (као сустав од сустава) на свим језичким разинама – фонолошкој, морфолошкој, творбеној, синтаксичкој и прозодијској. Укратко, ријеч је о двама неовисним и самосвојним језичним изричајима.

С друге стране, угледни хрватски лингвиста, у листу Слободна Далмација (од 7. 2. 2006), пише: На стандардолошкој разини, хрватски, српски, босански, па и црногорски језик различити су варијетети, али истог језика. Дакле, на чисто лингвистичкој разини, односно на генетској разини, на типолошкој разини, ради се о једном језику и то треба јасно рећи.

Дакле, мишљења су, чак и на истој страни, сасвим различита, али су такви начелни и непомирљиви ставови и иначе актуелни и распрострањени. О томе је до сада и на нашој, домаћој сцени било много речи, дефинисани су многи слични ставови и одлуке (чак и уставне), али и надаље као да стоји питање – да ли су таква опредељења увек заснована на убедљивим лингвистичким аргументима.

Зато је Институт за славистику Универзитета у Грацу као „неутрални актер” одлучио је да, под руководством др Бранка Тошовића, редовног професора тог универзитета, организује пројекат међународног ранга са темом – Разлике између босанског/бошњачког, хрватског и српског језика (Б/Х/С).

У оквиру прве фазе предвиђено је да се истраже – фонетско-фонолошке, ортоепске и ортографске разлике између Б/Х/С ентитета (дакле, гласовно‑правописне разлике); друга фаза (предвиђена да се истражује до 2007. године) била би посвећена – лексичким и идиоматским разликама, а трећа (до 2008. године) обухватала би теме о граматичким разликама између три језика.

Средином априла одржан је први од три предвиђена међународна симпозијума, на којем се расправљало о општим условима диференцијације Б/Х/С и о фонетским, фонолошким ортоепским и ортографским разликама у препознавању Б/Х/С говора. Своја истраживања су излагали лингвисти из Граца, Минхена, Загреба, Берлина, Осла, Сплита, Софије, Сарајева, Љубљане, Пуле, као и лингвисти из Београда и Новог Сада.

Саопштења су обухватала питања из социолингвистичког и лингвополитичког статуса стандардних језика на новоштокавској основици (И. Прањковић, Загреб), проблеме семантичке диференцијације у три ентитета (Д. Шипка, Шандлер), социолингвистичку ситуацији у Црној Гори (С. Монесланд, Осло), планирање статуса и корпуса у три језичка стандарда (Ј. Гранић, Сплит), фонетско-фонолошке разлике као теоријски проблем (Б. Тошовић, Грац), фонетско‑ортографске разлике између три језика (Ј. Силић, Загреб), право­писне и фонетске разлике међу њима (И. Чодић, Сарајево), а о томе су говорили и М. Окука (Минхен), В. Ајсман (Грац) и други.

Српски лингвисти бавили су се анализама вокалског система (М. Марковић – И. Бјелаковић, Н. Сад), питањима правописа (Љ. Поповић, М. Дешић), акценатским системом (М. Дешић, Е. Фекете и М. Тасић, Београд), као и другим актуелним проблемима у новијој језичкој пракси.

Иако о овој иницијативи и програму Славистичког центра у Грацу постоје у нашим круговима извесне недоумице и сумње, ваља истаћи да разлога за то ипак нема. Показало се да основна идеја симпозијума нема тенденцију да се научно потврди и инаугурише постојање три засебна језика. У тематском сегменту симпозијума биле су веома озбиљно, аргументовано и непристрасно описане и разматране разликости у савременој језичкој продукцији и пракси настале пре и после распада југословенске државне заједнице и језичког раскола. Дакле, настојало се да се објективно, без икаквих политичких конотација, опише савремена језичка пракса и комуникација у три државна ентитета и укаже на евентуалне или стварне разлике међу њима. Напротив, може се рећи да су истраживања и саопштења на симпозијуму, уопштено узев, имплицитно резултирала закључком да битних, дакле системских, разлика међу посматраним говорним ентитетима заправо нема.