Фестивал Огледало: Куда тече Волга?

Гран-при Седмог Међународног фестивала Огледало који носи име Андреја Тарковског добила је дебитанткиња у дугометражном филму. То је кинеска режисерка Хуанг Чи која је снимила филм Јаје и камен. Осим ње, награду су добили филмови из Аустрије, Словачке, Русије. Фестивал је завршен у домовини великог режисера 20. века у Ивановској области.

Кинескиња је снимила женски филм, али суров. Ипак чланови жирија једногласно су дали палму првенства причи о 14-годишњој Хунгуј која живи без мајке у кући своје тетке, осећа тешкоће због сиромаштва и истински се радује сусретима са другом из детињства. Направити овакву причуна филму велики је ризик, али Хуанг Чи је успешно са тим изашла на крај. По награду млада дама је изашла са малом ћерком на рукама у пратњи мужа. Ја само учим, учим од Тарковског, узвикнула је победница. Врло волим његове филмове и срећна сам што сам победила у његовом завичају.

Место где човек одрасте у многоме формира естетику његовог стваралаштва, ова идеја се врло слаже уз фестивал који одликује посебна атмосфера. Она је одређена ритмом живота руске провинције, лепотом руских пејзажа. И аутое филмова привлачи управо то: име Тарковског и сусрет са оним што је родило његову поетику. Режисер аустријског филма Сјај дана који добио је специјални помен жирија и награду Удружења филмских критичара Русије, Рајнер Фирмел у интервјуу за Глас Русије рекао је:

- Одушевљен сам и потресен вашом земљом, лепотом овог места. За мене је велика част да будем позван на фестивал Тарковског. Његово име има велики значај за филмске ствараоце из читавог света, и светска кинематографија не постоји без Тарковског. То што ми је пошло за руком да псоетим његов завичај изузетан је доживљај за мене.

У филму Сјај дна о успешном младом глумцу и скитници који мења његов живот намерне су реминисценције у руску књижевност. Веома је волим, признао је режисер. Не говори узалуд наш главни јунак о свом раду на представи Браћа Карамазови, а син другог лика носи име Аљоша – још један поздрав Достојевском. Занимљиво је да је жири наградио још један аустријски филм – Војник Жанет. Његов аутор Даниел Хесл такође уверава да је долазак у завичај Андреја Тарковског био за њега велики догађај који ни мало не личи на прво путовање по Русији. Први пут Аустријац је ишао шинобусом Москва-Петушки машрутом познатог књижевног лика из истоименог дела писца Венедикта Јерофејева.

Буквално сви гости фестивала су признвали да је састанак са ивановском територијом произвео на њих неизбрисив утисак. А председник жирија, филмски критичар Клаус Едер из Немачке описао је утиске у лирично-комичним тоновима.

- Допутовао сам из Москве аутом. И то је био диван пут. Први пту сам видео својим очима оно што сам видео само на филму: шуме, села. А затим сам дошао у Пљос и видео да је то још дивније него она Русија коју сам замишљао… У Пљосу смо гледали филмове у малом биоскопу Шаљапин. Када улазиш у њега видиш Волгу, и сваки пут она изгледа нова: ујутру једна, увече друга. И увек сам постављао себи питање: куда она тече?

Између осталог публика фестивала је наградила својим сипматиајма руски филм Небеске жене пољских Маријаца режисера Алексеја Фјодорченка. Чак без обзира на технички проблем: овај диван филм-орнамент који се састоји од 22 новеле о женама малог волошког народа Маријаца, публика је гледала на маријском језику, без руског превода.

Карина Ивашко,