СЕРДАР ЈАНКО ВУКОТИЋ, ОСЛОБОДИЛАЦ БЕРАНА 1912. ГОДИНЕ

 

 

 

 

          Нема човјека наше крви и језика који је, као Јанко Вукотић, имао богат животни пут, испуњен обављањем много значајних функција. Био је успјешан дипломата, војник и политичар.

          Угледни дом Вукотићâ је дао доста знаменитих ратника. Међу њима и Јанка, који је свијет угледао 18. фебруара 1866. године на легендарном Чеву, у Катунској нахији. Послије завршене основне школе у родном мјесту, са непуних 15 година упућен је преко мора, у Италију, да изучава војне науке као државни питомац. У елитној војној академији у Модени, према

наводима неких аутора, школовао се четири године. Остали су, 

                                              пак, тврдили шест година. 

       По завршетку академије путовао је по Европи да би упознао устројство најјачих војски, а посебно начине брдско-планинског ратовања. Преко 47 година носио је војнички мундир. Био је свестран и образован, а течно је говорио италијански, француски и руски језик. Пријатан саговорник, племенитог лика, стасит и висок 204 центиметра.

       Војнички образован, 1866. године добио је чин поручника и прву дужност у пјешадијској јединици. Убрзо је постављен да службује у Министарству војном. Године 1892. унапријеђен је у чин командира и постављен је за комаданта гарде књаза Николе Петровића. Командовао је потом пјешадијском подофицирском школом, која је основана 1895. године. У Стајаћој војсци је био комадант као бригадир, а затим је био начелник општег одјељења у Министарству војном. Старао се да се отвори Пјешадијска официрска школа на Цетињу и Артиљеријска школа у Никшићу, као формацијски уреди црногорске народне војске. Почетком 1905. године Вукотић је именован за члана Државног савјета Књажевине Црне Горе. Недуго доцније постао је министар војни у првој парламентарној Влади и уједно заступник предсједника Владе. Касније је, неколико мјесеци, командовао никшићком бригадом, а затим је био управитељ Катунско-ријечке нахије и командант Катунске бригаде. У то вријеме је одређен и за студију у Великом војном суду.

       У историји је посебно уписан као комадант у бојевима у времену од 1912.  до 1916. године. Предводио је Источни одред црногорске војске, која је разбила турске посаде и појачања која су пристигла. Те 1912. године његова војска је ослободила предио од Мојковца, Бијелог Поља, Берана, Рожаја, Пећи и Ђаковице. У Руговској клисури разбио је Четврту ђаковичку дивизију. Записано је, између осталог, да је наредио својим официрима да, пред продор у Метохију, војнике чврсто држе у својим рукама, који ће да чувају муслиманско становништво, а посебно образ муслимана.

 

       Истог дана, када је Источни одред ослободио Пећ и Пећку патријаршију, комадант Треће српске армије Божа Јанковић је већ био у Грачаници. Оба комаданта издају исто наређење својим јединицама: ''Капу скини, на десно колено клекни''! Војска се крсти. Већини војника сузе у очима, јер су Косово и Метохија послије пет вјекова ослобођени.

       Вукотић је 1913-те командовао Дечанском дивизијом и у садејству са србијанским јединицама потукао бугарску војску код Калиманаца. Учествовао је као представник Црне Горе на мировној конференцији у Букурешту, гдје је казао да су Црногорци дошли да се у Другом балканском рату боре за ропство. Потписом уговора о миру утврђени су исходи ослободилачких ратова против Османског царства и рата са Бугарског. Тим миром Црна Гора и Србија су добиле заједничку границу, први пут међу додира, која се надама и хтјењима тражила још од оног времена када су Карађорђевићи устанички одреди, усмјерени према Црној Гори и Херцеговини, стизали до средњег Лима. Краљ Никола је због великих доприноса Црној Гори додијелио Јанку Вукотићу, 1. фебруара 1914. године чин дивизијара.

       Први свјетски рат сердар Вукотић дочекује у троструком својству, као предсједник Владе, министар војни и комадант  Санџачке војске. Хабзуршка монархија објавила је рат Србији 28. јула 1914. године, а 12. августа започела оружана дејства, у жељи да освоји Шумадију, стигне на Косово и споји се са Албанијом, те да тако раздвоји двије српске краљевине - Србију и Црну Гору.

       Сердар Вукотић са јединицама Санџачке војске, у садејству са ужичком војском продире изнад Сарајева стварајући хаос у редовима аустроугарске војске.

       Половином октобра, међутим, дошло је до противудара надмоћнијег противника, србијанска и црногорска војска су, пружајући отпор, биле принуђене на повлачење из источне Босне. Санџачка војска је послије битке на Гласинцу одступила на југоисток и застала на Дрини, између Шћепан Поља и Вишеграда. Црногорска војска је тада држала положаје од Будве до планине Јелице код Чачка. У међувремену, начелник штаба Врховне команде Србије, војвода Радомир Путник, шаље историјски телеграм сердару Јанку Вукотићу, у којем пише: ''Ако црногорска санџачка војска успе да задржи продирање непријатеља на правцу Вишеград-Увац-Пријепоље-сјенички положај, Нови Пазар, одужиће се српству заувек''. Јанко Вукотић је одмах одговорио телеграфски: ''Нека србска Врховна команда не брине. Док год постоје Црногорци жртвоваће се до последњег војника, али непријатељ неће заћи у бок, и још мање у позадину братске српске војске''.

       Вукотић је лично, али и са свим старјешинама дивизијâ, бригадâ, батаљонâ, одредâ, допринио да се Санџачка војска одужи српству. Својим знањем о војевању неприкосновено, храбро и витешки је управљао својом војском. По суровој зими главнина српске војске се повлачила преко врлети Чакора ка Скадру. Црногорци су им омогућили то, јер су спријечили противника да српску војску нападне са десног бока.

       Кад је почео Први свјетски рат Јанков син Вукашин је имао шест година. Традиција Црногораца је била да, кад глава породице (отац) крене у рат, поведе и своје синове да се уче ратним вјештинама и јунаштву. С обзиром на Вукашинове године, сердар Јанко није  могао да га поведе у ратне окршаје. Јанкова ћерка, Василија, учествовала је у борбеним операцијама Санџачке војске. Одлазила је у прве борбене линије, узимала пушку и отварала паљбу, као и остали ратници. Умрла је у Београду 1986. године. Вукашин је био војни питомац прије Другог свјетског рата. Доспио је до чина мајора југословенске војске. У току априлског рата је заробљен. Након рата се настанио у Паризу, гдје је и умро. Његов син, Јанков унук, живио је у Будви током мог боравка, односно посјета школама, почетком  90-их година прошлог вијека.

       Сердар Јанко је командовао црногорском војском у стравичној бици, прса у прса, на Мојковцу од 6. до 9. јануара 1916. године, завршеној потпуним поразом агресора. Неколико дана касније регент Александар Карађорђевић је био у Подгорици и одликовао Вукотића највишим орденима: Златном Обилића медаљом, Бијелим орлом са мачевима и Карађорђевом звијездом са мечевима.

       Сазнањем да  ће краљ Никола да потпише капитулацију и да пређе у Италију, Вукотић је упао у његове одаје и жестоко реаговао. Наредног дана  краљ му се телефоном јавио из Скадра: ''Морам, Јанко, у Италију''. На то му је сердар одговорио: ''Дабогда се никад не вратио''. Безизлазност се увећала, црногорске војне јединице су се ускомешале, а незадовољство се умножило. Сердар Јанко је био потпуно исцрпљен, морила га је висока температура. У таквом стању га је непријатељ заробио и конфинирао у касарну у Осијеку.

       Одмах послије стварања Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, постао је комадант шумадијског подручја. Потом је био армијски комадант у Скопској области, па у Сарајевској. Био је члан Ратног савјета новостворене државе и почасни ађутант краљу Александру. Током обављања те дужности умро је 4. фебруара 1927. године у Београду.

       Јанко Вукотић је, поред владара краља Николе, у сваком погледу био први државник, а најистакнутији војсковођа и најзаслужнији ратник  Црне Горе. Од њега је остао путоказ и порука: ''За слогу са Србијом, непрестано хтјети, свакад је имати, свуда са њом кроз твораштво живјети у српству''. 

       У фебруару се навршавало 147 година од рођења сердара Јанка Вукотића и 86 година од вјечног упокојења. Због тога сам одлучио  да напишем овај текст о великану наше прошлости, који почива на дијелу Новог гробља у Београду, гдје су укопани многи витезови пера и мача. Напосредно, један уз другог, почивају двије громаде наше историје -србски државник Никола Пашић и црногорски војсковођа Јанко Вукотић. Они су, предајући себе, радили на јачању својих земаља, заједно их бранили - свак на свом пољу, били су блиски пријатељи.