Кум, стопало Светог Луке и манастир Косијерево

Дуго сам се двоумио да ли да испричам ову истиниту причу из нашег породичног живота. Из неколико разлога. Прво, јер је лична и породична, а ја то не волим да делим са публиком. А друго, многи ће је погрешно схватити, лоше интерпретирати и бити револтирани, знам то већ из искуства са људима тврдих вратова како каже Библија. И треће, да би се значај приче у потпуности схватио, морао бих да доста детаља из прошлог живота изнесем, што ми није жеља а ни намера. Ипак, некако желим да изразим захвалност свом куму Драгану, затим игуману манастира Косијерево који нас је љубазно примио и самом Светом Луки, који нам је тог лепог мајског дана послао јасну поруку.

 

А све је почело годину дана раније на летовању у Будви. Моји родитељи су на зид стана окачили дуборез који приказује манастир Острог. Леп и импресиван рад. Заинтересовало ме одакле им. Рекли су ми да им је то урадио наш познаник Жељко из Будве. Надахнут видјеним делом одем код мајстор Жељка и замолим га да ми у дрвету издеља икону Светог Василија Острошког. Погодимо се Жељко и ја и око формата, и око цене. Очекивао сам да ће то бити готово за две три недеље, али икона буде завршена тек следеће године.

 

Како смо за мајске празнике отишли до Будве, надјем се са мајстором дрводељом и узмем своју дрвену икону. Леп рад, строг и горштачки, налик самом Светом Василију. Нема шта, мајстор има душу. Захваљујем му се и одмах почињем да разматрам где и како ћу да освештам икону. Јер, икона мора да добије благослов и да се освешта у некој цркви. Треба у цркви да одстоји 40 дана или да се на светим моштима очита молитва. Размишљам да у повратку са мора одемо до Острога и замолимо да нам монаси тамо на моштима Светог Василија освештају икону. Разматрам и одлазак у Требиње у манастир Тврдош где је Свети Василије боравио. У медјувремену питам кума Драгана да ми да савете око тога јер је компетентнији око верских питања. Он ме саветује да када сам већ доле да одем до села Петровићи, 20 км од Никшића, где се налази манастир Косијерево, јер тај манастир поседује стопало Светог Луке и још неке друге чеснице и чудотворне мошти. А Свети Лука је наш породични светац заштитник. Хм, кума треба слушати, али сад, и Косијерево и Острог, да нам не буде кратко са временом јер смо планирали у повратку да идемо преко Босне па на Мокру Гору и на ручак на Тару, па онда Београд.

 

Гледамо мапу, и закључујемо да је могуће ако кренемо око 8 сати ујутру све стићи јер нам је некако уз пут, додуше манастир Косијерево је с једне стране Никшића, западно према Херцеговини, а Острог на источној страни према Подгорици. Крећемо. Лагано, прво Стари млини кафа, па Ћатовића млини, затим мало па станемо да се сликамо кроз Бококоторски залив јер нема гужве а дан леп. И тако наших сат времена пута се претвори у два и по сата застајкивања. У медјувремену преко црногорског радија чујем да се пут до Петровића ради, и да је до 10х затворен, па се и не журим. Али када сам стигао до тог пута, разочарење. То више није пут него раскопани ровови са мноштвом камења. Ауто нам поскакује, деца се преврћу, камење лупа по нама. Помињемо кума више пута. Тако идемо 7 километара и плачемо, молећи се да нам се гуме не исеку. На крају стижемо до села, па уз путоказ где каже да је манастир Косијерево и црква Рождества Пресвете Богородице.

Леп предео, у зеленилу, другачији од околног крша и херцеговачког карста. На брежуљку, са лепим погледом. Сам манастир Косијерево је иначе постојао на месту где је сада Билећко језеро, али када се језеро стварало манастир је потопљен а нови манастир је 30-их година изградјен на овом месту. Покровитељ манастира је покојни краљ Александар Карадјордјевић који је манастиру и даривао вредне реликвије као што је и стопало Светог Луке. У сваком смислу, историјском, верском, државном, духовном, изузетна је част и непроценљиво благо да један тихи и мало познати манастир у Црној Гори има тако вредну реликвију, јер то је стопало апостола и јевандјелисте Светог Луке, апостола који је први насликао лик Богородице и створио прву икону, и писца Јевандјеља по Луки. Изузетна ствар, то тек сада схватам.

Манастир Косијерево је леп, сав у сивкасто белом камену. Достојанствен, складан, и помало монументалан. Види се да се око манастира ради, ту су радници. Довршава се спомен костурница мученицима који су погинули у другом светском рату. Радници раде. Угледасмо једног старијег монаха у радном оделу. Поздрависмо га и упитасмо да ли можемо да целивамо свете мошти. Љубазно нам одговара да можемо. Само да откључа цркву, јер је закључана. Отвара нам цркву. Унутра је пространо и пријатно. Вади ковчежић са светим моштима. Ми се крстимо, клањамо и целивамо мошти. Узбудјени смо.

 

Док то радим размишљам у себи да нећемо имати ни времена ни воље да се због лошег пута враћамо ка Никшићу и да идемо на Острог. Питам монаха, односно игумана манастира да ли би он на светим моштима Светог Луке могао да нам освешта икону Светог Василија. Гледа нас упитно и пита да нећемо можда до Острога да то урадимо. Објашњавам му да немамо времена. Он само климну главом и рече да сачекамо док не позове помоћника и да се пресвуче. Чекамо. Игуман се убрзано враћа са момком. У медјуврмену ми из аута доносимо икону Светог Василија. Стављамо је на отворен ковчежић са стопалом Светог Луке. Почиње молитва и служба освећивања иконе. Монах и помоћник изговарају стихове и молитве. Ми стојим мирно и крстимо се. Атмосфера је свечана. Деца су ми озбиљна. Сви смо озбиљни.