Вратите нам наше хероје

Јуче се у дневним новинама могла прочитати скромна вест, и то пре свега у рубрици која подсећа шта се тог датума догодило у прошлости, да је на тај дан пре 23 године преминуо Алија Сиротановић, најпознатији рудар у тадашњој Југославији, јунак социјалистичког рада и светски рекордер у ископавању угља.

Они који су мало старији, памте да је тај човек у бившој држави својевремено био познат и популаран у истој мери у којој су данас познати учесници ријалити емисија, с обзиром да су тадашњи медији давали велики значај и популарисали управо људе његовог профила. Скромни рудар који је на сопствену иницијативу покушао и успео да обори светски рекорд у копању угља, био је у то време идол и узор младих генерација, будући да се тада у јавности неговао култ рада, а држава је са своје стране и званично додељивала таквим људима статус хероја, а због тога је постојао и посебан орден под називом – Јунак социјалистичког рада.

Колики се значај придавао том одличју, говори податак да је у време постојања Југославије то био четврти орден по важности, а добијао се за изузетне заслуге у националној економији и култури. Орден јунака социјалистичког рада се уручивао од 1949. до 1987. године, а укупно га је добило 114 људи.

Наравно, поставља се питање – због чега је то важно и зашто то уопште помињемо? Дакле, ради се о томе да је у прошлости, за разлику од суморне садашњости, био високо развијен култ рада и стварања, а људи који су се истицали на том плану, били су награђивани од државе, па макар и само моралном наградом и друштвеним угледом и посебним статусом. То је, свидело се некоме или не, био један од важних фактора снажног развоја и релативне успешности ондашње привреде, а поготово у раном периоду, када су те вредности још увек искрено прихватале најшире народне масе. И зато, када се осврнемо из перспективе данашњице, коју карактеришу трагична економска ситуација, рекордна незапосленост и најмање плате у Европи, онда можемо да схватимо у којој мери данас у Србији недостају јавни примери савесног и пожртвованог рада за опште добро.

Другим речима, за економски опоравак савремене Србије, поред инвестиција, добрих идеја и капитала, очајнички су потребни и хероји рада који би били узор целом друштву.

То је схватио и руски председник Владимир Путин, када је почетком овог месеца, управо на 1. мај - међународни празник рада, поново почео додељивати орден рада, а његови овогодишњи носиоци су диригент, неурохирург, радник на стругу у фабрици, механичар у пољопривредном предузећу и возач рударских машина.

Како је тим поводом истакао Путин, критеријуми за додељивање тог ордена морају бити јасни и свима разумљиви, а награђен треба бити допринос развоју земље, односно конкретан резултат, а не само број година проведених на неком радном месту. Осим тога, он је додао да су у раду веома важни морални стимуланси, те да су у Русији данас свесни, какао је рекао, да је напредовање могуће само путем учвршћивања моралних вредности које уједињују нацију.

И напослетку, да се вратимо поново на рудара Алију Сиротановића, чија годишњица смрти је управо јуче са извесном дозом носталгије и благих симпатија поменута у дневним новинама широм Балкана. Наиме, очигледно је да и после више деценија, многи људи добро осећају да је, упркос тадашњем наивном веровању у поједине тешко остварљиве идеале, у то време ипак постојао здрав однос према раду и стваралаштву, а поготово оном у корист шире заједнице.

Стога, уколико у савременој Србији постоји истинска намера да се суштински поправи катастрофална економска ситуација, онда је између осталог неопходно мењати и друштвени однос према истакнутим радницима који су остварили запажене успехе. А председник Србије, с обзиром да је у последње време уручио велики број различитог ордења, можда би требало да размисли баш о поновном увођењу ордена рада и да на тај начин да свој морални допринос привредном опоравку. Јер ако то не учини, могло би се десити да нови србски хероји буду једино учесници телевизијских емисија у којима се популарише приземно понашање најгоре врсте, разне вулгарности и ништа друго осим испразне тренутне забаве.

Другим речима, не треба заборавити да је у време када је на новчаници био приказан насмејани радник, у држави тада постојала и снажна индустријска производња, а економија је била развијенија него у данашњој Србији, која не препознаје своје хероје. У овом случају – хероје рада.

Ратко Паић,