Ваздушно-десантне снаге: модернизација као начин разумне штедње

Министарство одбране Русије расписало је тендер за модернизацију борбених возила десанта совјетске производње. Ова мера ће омогућити да се уштеде значајна средства и да се истовремено опреми војска обновљеном техником са високим борбеним карактеристикама. Укупно Ваздушно-десантне снаге планирају да модернизују око 500 БВД-1 (борбено возило десанта).

У потрази за борбеним возилом

Још крајем 80-их година у СССР почела су да се испитују најновија борбена возила десанта – БВД-3. Без обзира на добре карактеристике и одличне борбене могућности, у велику серију ова возила нису отишла – распад СССР зауставио је процес обнављања Оружаних снага.

Укупно су падобранци добили мање од 200 БВД-3. Затим почетком 2000-их година на основу овог возила било је констуисано БВД-4 са значајно ојачаним наоружањем, али због инжењерских недостатака произвели су га у још мањој серији – око 20-30 возила. Основу парка оклопне технике ВДС и даље чине БВД-1 и БВД-2 произведена 70-их и 80-их година.

Данас ова возила не само да су физички израбљена, већ су и морално застарела, посебно БВД-1 са не сасвим успешним топом од 73 милиметра и лансирним уређајем 2А28 Гром.

Овај недостатак планирано је да буде уклоњен током модернизације. Борбено одељење БВД-1 ће заменити ново, слично оном које је постављено на БВД-2, са 30-милиметарским аутоматским топом „А42 са врло високим карактеристикама. Биће обновљена и нишанска опрема, средства за навигацију и везу. Модернизација ће бити праћена капиталним ремонтом, који ће продужити рок службе возила совјетске производње.

Ова одлука ће за релативно кратак рок омогућити да се нагло подигну могућности десантних снага, опремљених БВД-1, мада оно се не може сматрати коначним – недовољна заштићеност раних БВД и посебно ниска отпорност на мине неће дозволити да се стане на модернизацији БВД-1 и ремонту БВД-2. Десантним снагама је потребно ново борбено возило.

Четири плус

Рано БВД-4 није одговарало Министарству одбране по многим параметрима, међу којима је осим заштићености била и ниска поузданост возила. Одлука је била пронађена производњом возила БВД-4М у фабрици Курганмашзавод. Позданост возила била је значајно увећана. Ватрена мож возила у обе верзије доведена је до нивоа борбеног возила пешадије БВП-3 – такође као и оно, БВД-4М је опремљено борбеним модулом Бахча – кулом са комплексом наоружања које садржи стомилиметарски топ / лансирни уређај, у пару 30-милиметарски топ и митаљез од 7,62 милијатра, као и савремену нишанску опрему, укључујући тремовизор.

Ватрена моћ БВД-4М нема равних, што се више пута истицало, између осталог међу руководством десантних снага. Упоредо са тим заштићеност овог возила и његова отпорност на мине, мада је и увећана у поређењу са првим БВД, још увек није довољна. При томе треба разумети да оне не могу да буду осигуране узимајући у обзир захтеве обавезног учешћа возила у ваздушном десанту.

Упоредо са тим овај захтев сам по себи није неспоран. Производња борбених оклопних возила пригодних за падобрански десант данас се води само у Русији. Ипак конфликти у којима ће десантне снаге морати да избацију оклопну технику на тај начин данас су крајње мало вероватни. Истовремено десатне снаге често морају да делују као обична моторизована пешадија, за коју није потребна могућност ваздухопловног десанта купљена по цену ниске заштићености. Врло је вероватна примена десантних снага као снага за брзо реаговање и постављање на аеродромима – у том случају од борбене технике се тражи могућност транспортовања ваздухом, али опет и не могућност избацивања из падобрана.

На крају, развој тенике десантних снага убудуће било би логично поделити у два правца. Први правац је опремање одреда десатних снага борбеним возилима пешадије, без могућности падобранског избацивања, али са могућношћу транспорта авионом и добром заштитом.

Други су испоруке лаке технике за падобранске јединице, возила типа баги, лаких оклопних возила и друге точкашке технике која ће, уз прихватљив ниво заштићености, бити много лакша и мобилнија од класичних БВД. Упоредо са тим, таква одлука захтева ревидирање успостављених оперативних схема, што је мал те не теже од свега осталог.

Илија Крамник,