Тешић Горан: Кратак увод у идеју евроазијства

Сам почетак евроазијства је 1920-та година када је кнез Николај Трубецкој у Софији објавио своју знамениту књигу "Европа и човечанство". Годину дана касније 1921-ве године Николај Трубецкој, Пјотр Савицки, Георгије Флоровски и Пјотр Сувчински издали су у Софији зборник есеја "Излаз ка Истоку. Претпоставке и испуњење. Изјава Евроазијаца. Књига 1". То је и званични почетак организованог евроазијства. Евроазијство је идеологија. То је био потпуно нови правац у руској мисли. Евроазијство представља врло занимљив покушај поновног осмишљавања руске историје али као поглед са Истока, а не са Запада. Евроазијци су позитивно оцењивали утицај Истока у руској историји, пре свега монголско-татарски. Они су сматрали да је и поред супротстављености пресудан утицај на касније формирање царске Русије како оне под Рјуриковичима тако и оне под Романовима имала не Кијевска Русија у којој су биле сталне међусобне борбе између кнезова и где није постојао обједињавајући државни концепт, већ Златна Хорда Џингис Канових наследника. Џингис Канова империја је била заснована на посебним моралним принципима и зато се и одржала тако дуго. Ево шта о томе, између осталог, пише родоначелник евроазијства кнез Николај Трубецкој: "Пред своје поданике, почев од виших велможа и војних заповедника па до обичних војника, Џингис-кан је постављао извесне моралне захтеве. Врлине које је највише ценио и подстицао биле су верност, оданост и непоколебљивост; пороци које је највише презирао и мрзео били су издајство, вероломство и кукавичлук. Ове врлине и пороци били су за Џингис-кана обележја по којима је све људе делио на две категорије. За један тип људи су њихово материјално благостање и сигурност изнад њиховог личног достојанства и части, те су способни за кукавичлук и издају. Када се такав човек потчињава свом старешини или господару, он то чини само зато што у том старешини види извесну силу и моћ, и дрхти од страха пред овом силом. Изневеравајући свог господара или га издајући, овакав човек помишља да се тим самим ослободи оног јединог човека који има власт над њим; али чинећи ово увек из страха или из материјалне користи, он самим тим остаје роб свог страха, своје привржености животу и материјалном благостању и чак се учвршћује у ропству. Овакви људи су - ниске, подле, ропске природе; Џингис-кан их је презирао и немилосрдно уништавао. ... Читав војно-административни апарат чинили су само људи другог типа, организовани у складан хијерархијски систем на чијем се највишем ступњу налазио сам Џингис-кан. И ако су остали поданици видели у Џингис-кану само језиво страшну силу, људи владајућег апарата су у њему видели пре свега најизразитијег представника својственог им психолошког типа и клањали су се пред њим као пред херојским оваплоћењем свог личног идеала." Првој четворици Евроазијаца током времена су се придружили и многи други руски интелектуалци емигранти међу којима су били и Николај Алексејев (разрадио правни акспект евроазијства), Георгиј Вернадски, Лав Карсавин, Дмитриј Свјатополк-Мирски и други. Евроазијци су направили заокружен идеолошки систем који је садржао однос према религији, историји, економији, праву и култури. Што се тиче религије Еврозаијци су истицали православље као водећу духовну силу будуће евроазијске државе. Били су оштро критички супротстављени католицизму. Али у принципу су били за поштовање различитих религијских убеђења. При томе су посебно поштовали ислам. Ипак једна од главних црта евроазијства је била одрицање водеће улоге европске цивилизације у историји. Евроазијци су европску цивилизацију посматрали само као једну од светских цивилизација, али никако не као ону која треба да буде модел за развој других народа. То је посебно истакао Николај Трубецкој у свом делу "Европа и човечанство" где означава само романо-германску цивилизацију као европску и то као непријатељску: "На тај начин, читаво тежиште би морало да буде пренето у област психологије интелигенције европеизираних народа. Ова психологија би морала из корена да буде промењена. Интелигенција европеизираних народа морала би са својих очију да стргне повез који су јој наметнули Романогермани и ослободи се бунила романогерманске идеологије. Она мора да разуме сасвим јасно, чврсто и неповратно: - да су је до сада обмањивали; - да европска култура није нешто апсолутно, није култура читавог човечанства, већ само творевина ограничене и одређене етничке или етнографске групе народа, обједињених заједничком историјом; - да је само за ту одређену групу народа, који су је створили, европска култура обавезна; - да она ни у чему није савршенија, није "виша" од било које друге културе, створене од стране друге етнографске групе, јер "виших" и "нижих" култура и народа уопште нема, већ има само култура и народа који су више или мање слични једни другима; - да стога усвајање романогерманске културе од стране народа који нису учествовали у њеном стварању не представља апсолутно добро и нема никакве безусловне моралне основе; - да је потпуно органско усвајање романогерманске културе (као и сваке туђе културе уопште), усвајање које би омогућило да се и даље твори у духу ове културе с народима који су је створили, могуће само преко антрополошке мешавине с Романогерманима, штавише само при антрополошком утапању датог народа у Романогермане; - да је без такве антрополошке мешавине с Романогерманима могућ само сурогат потпуног усвајања културе, при којем се усваја само "статика" културе, али не и њена "динамика", тј. народ који је усвојио савремени ступањ европске културе бива неспособан да је даље развија и сваку нову измену елемената ове културе мора изнова да преузима од Романогермана; - да се у таквим условима овај народа мора у потпуности одрећи самосталног културног стваралаштва и живети као одраз Европе, претворити се у мајмуна који непрестано подражава Романогермане; - да ће услед таквог развоја дати народ увек "заостајати" за Романогерманима, тј. усвајаће и понављати поједине етапе њихова културног развоја увек са закашњењем, те ће се у односу на природне "Европљане" наћи у неугодном, потчињеном положају, у материјалној и духовној зависности од њих; - да на тај начин европеизација представља апсолутно зло за сваки нероманогермански народ; - да се с овим злом може, а како изгледа, и треба борити свим силама. Свега тога треба постати свестан не површно већ дубински; не само постати свестан, него и осетити, доживети, претрпети. Потребно је да се истина покаже у свој својој наготи, без било каквих украса, без остатка оне велике обмане, од које је треба очистити. Потребно је да јасна и очевидна постане немогућност било каквих компромиса: кад је рат нек је рат." Политички гледано Евроазијци су на почетку били оштро супротстављени комунистичком СССР-у. На тој анти-комунистичкој линији остали су практично сви Евроазијци из првог таласа. Међутим, током времена део Евроазијаца је почео да кокетира са марксизмом. Једно време су те две струје заједно радиле. Одржавали су се евроазијски скупови, писане су декларације, издавани су часописи. Цео тај покрет се одликовао високим интелектуалним квалитетом. Међутим, идеолошке разлике су бивале све веће. Први је из евроазијског покрета иступио један од оснивача Георгиј Флоровски, а касније родоначелник Николај Трубецкој. Остали су или напустили покрет или сарађивали са њим у мањој мери. Тако се формирала посебна струја у евроазијству која се звала - лево евроазијство. Део Евроазијаца надао се да ће скретањем улево и показивањем симпатија према СССР-у успети некако да прогура евроазијске идеје и у сам СССР. Најрадикалнији у том смислу су били Лав Карсавин и Дмитриј Свјатополк-Мирски. Лад Карсавин се преселио у Литванију где је радио на Универзитету. Међутим, 1949-те године бива ухапшен од стране совјетске власти, осуђен за учешће у анти-совјетском евроазијском покрету и послан у гулаг Абез Коми где је и умро. Слична трагична судбина је задесила и Дмитрија Свјатополка-Мирског који је потицао из кнежевског рода Свјатополк-Мирски. Он је прешао пут од белог официра Антона Дењикина преко професора руске књижевности у Лондону до марксисте. 1931-ве године је ступио у комунистичку партију Велике Британије. Састајао се са Максимом Горким уз чију помоћ се 1932-ге године преселио у Совјетски Савез. Међутим, 1937-ме године бива ухапшен, оптужен за шпијунажу и послат у гулаг где и умро 1939-те године. Један од оснивача евроазијског покрета Пјотр Савицки иако није скренуо у лево евроазијство 1927-ме године је тајно посетио Совјетски Савез по линији совјетске шпијунаже где је добио благослов од будућег свештено-мученика митрополита Петра који је благословио Савицког и православне Евроазијце на борбу за препород националне Русије. Живео је у Прагу, али после заузећа Прага од стране совјетске армије 1945-те године, иако је учествовао у анти-нацистичкој пропаганди, бива ухапшен и авионом пребачен у Москву где је био осуђен на вишегодишњи затвор. По изласку из затвора враћа се у Праг где је живео од превођења. Савицки је писао писма совјетском руководству где је покушавао да објасни своје ставове и да се некако убаци у систем, али без успеха. 1961-ве године опет бива ухапшен од стране органа безбедности комунистичке Чешке и убрзо пуштен после залагања јавног мњења (посебно му је помогао британски мислилац Бертранд Расел). Измучен, умире 1968-ме године у време "Прашког пролећа". До краја живота је остао веран својим евроазијским позицијама. И управо је Пјотр Савицки био тај који је пренео штафету евроазијства новим генерацијама. Он је био у контакту са историчарем Лавом Гумиљовим, иначе сином познатих руских песника Николаја Гумиљова и Ане Ахматове, који је живео у СССР-у. Лав Гумиљов је био заиста значајна карика која је спојила Евроазијце емигранте и нову генерацију Евроазијаца која се појавила после распада СССР-а. И Лав Гумиљов је, такође, био хапшен од стране совјетског режима и провео је једно време у затворима. Његове идеје никада нису биле уважаване у СССР-у. Тек пред краја живота када се назирао распад СССР-а, о њима је почело да се говори. Лав Гумиљов је био изузетно плодан писац који је креатор теорије етногенезе и пасионираности. Данас Лава Гумиљова цитира и сам Владимир Путин. Овде је важно подвући да Совјетски Савез никада није водио никаву евроазијску политику у складу са идејама за које су се залагали Евроазијци, рачунајући и леве Евроазијце. Доказ за то су трагичне судбине оних Евроазијаца који су дошли у додир са совјетским режимом. Нова генерација Евроазијаца појавила се почетком 90-тих година прошлог века, а предводили су је руски академик Александар Панарин и Александар Дугин. Први конкретан предлог за стварање нечега што је личило на евроазијски савез дао је руски академик Андреј Сахаров 1989-те године који је предложио да се нова држава зове "Савез Совјетских Република Европе и Азије". У групи која му је помагала били су Галина Старовојтова и Анатолиј Собчак који је касније био повезан са Владимиром Путином. Пројекат је био одбијен. Као почетак модерних евроазијских интеграција узима се март 1994-те године када је председник Казахстана Нурсултан Назарбајев на Универзиету Ломоносов у Москви иступио са рефератом "Пројекат о формирању Евроазијског Савеза Држава". Идеја је у то време наишла на скепсу, али ево данас видимо да се Евроазијски Савез убрзано ствара. Данас у Русији и пре свега у земљама бившег Совјетског Савеза има читав низ организација евроазијског усмерења. Модерне евроазијске интеграције се заснивају пре свега на економским и безбедносним основама. Данас Русија званично води евроазијску политику. Извор: Форум Видовдан, evroazija.com