Надница за страх

 

Можда не можемо промијенити људе. Можда не можемо промијенити ни ствари. Али свакако можемо промијенити начин на који људи гледају на ствари. Ако се не варам, Оскар Вајлд је једном приликом написао: “Рат ће нас опчињавати све док га будемо сматрали злим, наопаким и неморалним. Кад увидимо да је вулгаран, престаће да буде популаран.”

 

Дан-два након избора, чујем причу од неких људи како црногорски режим јесте зао, наопак и неморалан, како га чине неспособне будале, али како је само Шеф краљ – како “само он зна како се ваља носити с тим лузерима”.

 

Пошто сам видио снимак у коме Шеф гура сопственог предсједничког кандидата као трању, било ми је мало јасније шта желе тиме да кажу. Да се разумијемо, ово сам чуо од антирежимски настројених људи, али њихова фасцинација – могло би се рећи и фан-сцинација – отјелотворењем црногорског режима била је недвосмислена: у њиховим очима, он доиста јесте негативац, али су се исто тако дивили томе како он челичном песницом, а опет онако црногорски осионо и ноншалантно, успијева да одржи ред и дисциплину свих ових година.

 

Сигуран сам да и ви познајете сличне људе. Можда вам неће рећи баш овако као што сам ја написао, али ће вам свакако казати: “Знаш како, то је оно што од нас траже Сједињене Државе и Европска унија. Може нама то да се свиђа или не, али цијели свијет га подржава.”

 

Јер, зашто не би свијет позитивно гледао на једну функционалну пост-транзициону, вишепартијску демократију, са редовним изборима, слободом говора и сличним работама којима тежи сав цивилизован свијет?

 

Управо је тај “цивилизовани свијет” – или барем онај његов моћнији и арогантнији дио на Западу – кључна препрека у томе да се црногорски режим оголи као – вулгарано аутократски. Све док они буду хвалили, финансијски помагали и стручно унапређивали црногорску верзију демократије, наш вјечито исти режим остаће предмет фасцинације.

 

Размислите само, шта је то што један студент политичких наука, или било које друге сродне дисциплине, може да закључи проучавајући стварност сопствене државе? Да се највулгарнији облици испољавања моћи – од елементарног неваспитања и ароганције (Сјећате ли се кад је Шеф опозицију назвао шакалима?), преко богаћења путем корупције (Сјећате ли се какви су били прије него су сјели у фотеље?), до предизборног уцјењивања грађана и постизборних малверзација гласовима (Сјећате ли се посљедњих четврт вијека?) – сви одреда исплате.

 

Све док имамо отворено тржиште и све распродајемо по најнижим цијенама, док се не одајемо геноциду, и имамо какве-такве законе и прописе – односно, све док нас не бије лош глас у свјетској јавности – међународну заједницу неће занимати да ли смо отишли даље од пуке формалне демократије.

 

Зато остаје само на нама – грађанима Црне Горе – да се бавимо суштинским стварима: да оголимо режим као вулгаран, да препознамо диктатуру у демократији.

 

Међутим, и кад нам се она отворено обзнани, многи од нас скрећу поглед правећи се да се ништа не дешава. Образложење једне особе гласило је овако: “Сви знамо шта раде прије избора, али ко има већи број гласачких листића у кутији – тај је побједник.” Дакле, парадокс: иако смо свјесни да се власт увијек изнова и изнова осваја недемократским путем, морамо се помирити с тим јер је то демократска процедура.

 

А онда сам се запитао гдје сам већ видио сличан сценарио. Код омиљеног редитеља, наравно. У потцјењеном филму Они живе Џона Карпентера. На свако ново гледање, ово остварење ми је све боље и боље. Не само зато што је то филм добар по себи, већ зато што постаје све релевантнији како године пролазе. Овог тренутка, најрелевантнији је за Црну Гору.

 

Луталица по мену Нада – “ништа”, на шпанском – долази у Лос Анђелес у потрази за послом. Он је по свему прави губитник економске кризе: без посла, не посједује ни кућу ни кола, нема ништа осим вреће за спавање и сопствене радне снаге.

 

Привремени посао проналази на градилишту, гдје упознаје Френка, који га упути на камп за бескућнике у коме неколицина финих људи спрема храну за оне који су остали без ичега.

 

Током њиховог разговора, откривамо да Нада беспоговорно вјерује у систем: “Зарађујем новац напорним радом. Желим само шансу. И она ће доћи. Верујем у Америку. Поштујем правила. Никоме данас није лако.”

 

Френк је, с друге стране, нешто уздржанији: “Све је то једна луда игра. Поставе те на старт, а игра се зове ‘Проживи живот’, али да свако гледа себе и да истовремено тебе изради.”

 

Прва трећина филма има тек неколико дијалога, и углавном је испуњена – гледањем. Пролазећи кроз град, Нада посматра људе који гледају у мале екране: старицу како гледа телевизију у стану, младића који стоји испред продавнице технике и зури у телевизоре, чак и бескућнике који поред картонских кутија посједују и мали телевизор.

 

Његов поглед јесте онај “искоса”: он заправо види хипнотички ефекат који телевизијски програм, а посебно рекламе, имају на гледаоце. С времена на вријеме, у програм се укључи некакав уврнути брадоња који очајнички поручује људима да се “пробуде”.

 

У тренуцима његовог укључења у програм, гледаоци доживљавају интензивну главобољу. Револтирани непристојним прекидом програма и задатим боловима, људи бијесно негодују и машу песницама према екрану, не би ли одагнали брадату сметњу.

 

Нада, као једина особа која посматра оно што дешава око њега а не на телевизијским екранима, примијети да се нешто чудно дешава у оближњој цркви. Након што се ушуња у њу, открије да није посриједи права црква већ параван за незаконите радње.

 

Хор који се чује вани заправо је пуштен са траке, док се у цркви окупљају некакви побуњеници. Једне вечери, полицијски одред изврши рацију у цркви. Али занимљиво је што се не задржавају само на томе: булдожерима сравне са земљом камп бескућника не хајући за животе, немилосрдно пребијајући сваког ко им се нађе на путу – жене, дјецу, старце, слијепог свештеника…

 

Сљедећег дана, Нада одлази у цркву, проналази скривену кутију и односи је у забачену уличицу. На своје велико разочарање, у кутији проналази само гомилу јефтиних наочара за сунце. Узимајући један пар за себе, Нада излази на авенију, ставља их и… наједном прогледа.

 

Док хода улицама Лос Анђелеса, Нада сад види истину: све рекламе на билбордима, промотивни материјали политичара, па чак и часописи, све око њега шаље једну те исту (сублимну) поруку у разним варијантама: “Покори се”, “Конзумирај”, “Вјенчај се и размножавај се”, “Не размишљај”, “Ради осам сати”, “Купуј”…

 

И све то је написано црним словима на бијелој подлози. На новцу пише кратко и јасно: “Ово је твој бог”. А посебно га изненади то што одређени људи – махом они у скупим одијелима и још скупљим бундама – имају непријатно лице ванземаљског поријекла.

 

Нада убрзо сконта да су наочари направили побуњеници као начин да се прекине хипнотички сигнал који је људима испрао мозак. Уз помоћ наочара, он је у стању да јасно види како се стварност растаче по класним подјелама: сви на позицији моћи су с друге планете, док се људи користе као потрошна радна снага за остварење циљева моћника.

 

Видјевши да је политичар на власти заправо ванземаљац, Нада цинично прокоментарише: “Ха, тачно сам знао да је нешто тако.”

 

Након Надиног откровења, посљедње двије трећине су много мање посвећене гледању, а много више пуцању. Нада одлази до Френка, покушава да му објасни шта се дешава са свијетом, али Френк категорички одбија да има ишта с тим.

 

Револтиран, Нада му поручује: “Дајем ти шансу да изабереш: или стави ове наочари или гутај то смеће.” Након Френковог упорног одбијања, услиједи једна од култних филмских туча.

 

Иако траје готово шест минута, и данас важи за парадигматичан примјер претјеривања, управо је њена дужина снажан симбол за мукотрпан труд и болан отпор који су људи спремни да уложе само да не би видјели проблеме око себе.

 

Френк упорно поручује: “Човјече, рекао сам ти да нећу да се мијешам!” Френк, као човјек који има породицу и само жели да гледа своја посла, напросто зна да његов пријатељ тражи од њега да види нешто опасно, да сазна нешто забрањено, нешто што би у потпуности пореметило мир његовог свакодневног живота.

 

Што се и деси – чим је ставио наочаре, Френк више није могао да остане равнодушан, да изналази разне разлоге и оправдања за оно што се дешава око њега (а и њему). Френк је једноставно морао да се укључи у борбу.

 

И зато је филм Они живе заправо прича о правом патриотизму: оног тренутка када су видјели и схватили шта се дешава са њиховом земљом – да је израбљују туђини за сопствене потребе – схватили су да је њихова дужност да исправе неправду.

 

Међутим, Нада и Френк се посебно изненаде када открију да немали број људи, жељан моћи и новца, одрађује послове за ванземаљце. Држећи на нишану једног од њих, он у своју одбрану понуди добро познато образложење: “Шта је лоше у томе да буде мало и добро за промјену? Пустиће да нам буде добро ако им помогнемо. Оставиће нас на миру, пустиће нас да дођемо до новца. И ми можемо да окусимо мало од тог доброг живота. Знам да и ти то хоћеш. Јебига, свако то хоће.”

 

На Френкову опаску да је то урадио сопственој врсти, издајник одговара: “Па шта? Сви се ми продајемо на дневној основи. Можемо и ми мало да будемо у побједничкој екипи.”

 

Овако нешто, наравно, нећете чути у Црној Гори. Барем не директно. За то нам требају посебне слушалице које би учиниле да чујемо оно што заиста мисле бројни “независни” новинари, аналитичари, експерти и слични када говоре афирмативно о режиму, или га пак бране од “претјераних и неоснованих оптужби”.

 

Јер, видите, радња Карпентеровог филма можда се одиграва у Регановој Америци, али Они живе је прича о нашој Црној Гори: ту су од народа отуђени биолошки ентитети; онда имамо и оне који свјесно раде за њих на уштрб јавног добра; па видимо и оне који наслућују шта се дешава, али не желе да мијешањем узнемире мир свог свакодневног живота; ту је, наравно, и народ који гледа, али ништа не види…

 

Као и у филму, гледање у Црну Гору оваква какве јесте – а не каквом је представља режим, или пак протоколом кастрирани страни дипломата – мора изазвати главобољу. На крају дана, свако од њих се врати на своју планету, у своју државу, или пак у своју фотељу.

 

А наша главобоља само је подсјетник на дужност коју имамо према држави и суграђанима, дужност која подразумијева интервенцију и промјену. Онај Френк који није желио да зна једном приликом поручио је свом пријатељу: “Сад имам посао и намјеравам да га задржим. Стално сам на правом путу, ходам по бијелој линији. Никог не дирам. Нико не дира мене. Боље ти је да и ти почнеш тако.”

 

Нада је на то имао само кратак коментар: “Бијела линија је по средини цесте. Ту је вожња најопаснија.”

 

Убрзо потом, Нада је изашао на улицу. Гдје је и прогледао.