Покажимо да мајка Мирјане Драгичевић, жртве муџахединског злочина, није сама

 Соколац - Започети новинарску причу о судбини породице Драгичевић из Доње Биoче у сарајевској општини Илијаш, а не пустити сузу и запетљати се у идеји шта истаћи у мору туге, немогуће је, а не ући у патетику, не ради читалачке пажње, него ради истине и правде Божије, коју очекује овај свијет.

Србска јавност зна, а вјерујемо и ова друга, само ћути, да је деветогодишња дјевојчица Мирјана Драгичевић, једна од првих жртава стравичног ратног злочина муџахедина над недужним цивилима у Босни и Херцеговини. Након упада у село Доња Биоча 28. децембра 1992. године, припадници Седме муслиманске бригаде Армије БиХ, један бјелопут и два тамнопута војника силовала су, а потом из ватреног оружја убили дјевојчицу Мирјану, на очиглед мајке Радмиле Раде, коју су потом тешко ранили. Три године млађи Мирјанин брат у тренутку упада муџахедина у кућу, спас је потражио под крветом и тако остао жив.....

И не само да је један млади живот пекинут на овако гнусан начин, ни њено гробно мјесто у овом Илијашком селу није остављено на миру. Често је скрнављено, па су Мирјанини посмртни остаци по жељи мајке, пренесени на Војничко спомен гробље у Сокоцу крајем прошле године. Тако је по други пут ово недужно и невино тијело дјевојчице нашло је свој мир, на дан њеног рођења 5. септембра..... Много пута испричана прича, на коју су бјелосвјетски моћници и демократе са запада остали нијеми и тако снажно заћутали да, тражење правде за ову српску дјевојчицу и неког вида утјехе за њену породицу, још увијек траје.

Центар јавне безбједности Источно Сарајево подигао је оптужницу и доставио доказе Тужилаштву БиХ о стравичном злочину над деветогодишњом дјевојчицом, који су починили припадници 2. батаљона Седме муслиманске бригаде Армије Босне и Херцеговине, али још увијек нема одговора да ли су доступни правиди починиоци овог злочина.

Ганути овом причом, која на жалост није једина, када је ријеч о србској дјеци и цивилима у Босни и Херцеговини у минулом рату, филмски радници удружења „Византија“ у Палама, снимили су документарни филм 2005. године о злочину над Мирјаном Драгичевић. Приказан је у Србији, Републици Србској и на неколико фестивала у свијету, али још увијек није дошло доба да се јасно и гласно говори о овом виду правде. Чека се неко друго вријеме ? Да ли ће икада доћи? Питање је на које за сада нема одговора. Неки кажу да је „правда спора, али достижна“...И ту се јавља дилема, након свега што је и још увијек преживљава србски народ на овим балканским просторима.

Данас мајка Мирјане Драгичевић живи у Власеници у једнособном стану са сином, оцем и мајком од инвалиднине остварене по основу цивилне жртве рата у износу од 77 КМ. Истина, син ради повремено у Бијељини, али Рада не наилази на разумијевање послодаваца. Више нема снаге и не жели да понавља причу о злу које је задесило њену породицу и тешком судбинском болу који носи већ двадесет година.

- Не тражим да мени неко да пара да ја живим од милостиње. Мени треба посао, да радим и живим бар од неких 200 КМ, да преживим мјесец дана, на миру без опомена за искључење струје и осталих обавеза. Обраћала сам се повремено представницима општине Власеница и све се заврши на евидентирању мог случаја. Мени не треба повремена новчана помоћ од празника до празника. Желим да зарадим плату за породицу својим радом и да заједно у миру дома мучимо своју муку, каже Мирјанина мајка Рада. Захваљући Жељку Мојевићу, који брине о смјештају избјеглих и расељених лица у Власеници Драгичевићи су кров над главом добили у алтернативном смјештају, у близини градског насеља. Колико ту могу остати ни сами не знају и та их неизвјесност додатно брине.

Истина, остаје им само нада да има добрих људи, који могу и желе помоћи. А има их, хвала Богу и данас и то их уз сву невољу радује.

-Захваљујући БН-телевизији и хуманисти - камноресцу из Бијељине, наредне седмице у Војничком спомен гробљу у Сокоцу биће откривен споменик дјевојчици Мирјани. Када је ријеч о помоћи породици Драгичевић учинићу све да се госпођи Рада ријеши питање запослења и адекватног стамбеног збрињавања. Једноставно показаћемо овој мајци да није сама. Забрињавајуће је да ни након двадесет једне године од случаја свирепог убиства, судови и тужилаштва ништа нису предузели и да нико није позван на одговрност за овакав страшан злочин над недужним дјететом. Још једнапут апелујем на судове, тужилаштва и све истражне органе да се позабаве овим предметом тешког злочина и да истина изађе на видјело. Мало је ко о томе знао све до ексхумације посмртних остатака деветогодишње Мирјане, у гробље у Сокоцу, рекао је начелник општине Соколац, Милован Бјелица, након разговора са госпођом Драгичевић.

Рада Драгичевић је без посла иако има двије квалификације, метеоролошку и угоститељску школу, али без обзира на то још увијек је без посла, што је довољна опомена свим руководним структура у Републици Србској.

Остаје отоворено неколико питања, која упућемо широкој јавности, без обзира на националну, вјерску и идеолошку припадност ;

Колико времена треба проћи да се пронађу кривци за ставичан злочнин над недужним дјететом?

Постоји ли могућност да заједница обезбиједи одговарајући кров над главом мајци која је доживјела поменуту трагедију?

Да ли постоји послодавац који ће запослити Раду Драгичевић и њеној породици омогући живот достојан слободног грађанима и човјека који жели да живи од свог рада?

Д.Абазовић