Неплаћени рачуни Ирака после 10 година

Пре 10 година је штампа читавог западног света била пуна победничких наслова: Багдад је заузет! Почета од неких непријатних изненађења америчко-британска инвазија у Ирак је, наизглед, била завршена успешно. Није било много људи у САД-у и читавом западном свету, ко би предвидео да 99 одсто крвавог рата тек следи, да ће тај рат коштати живота најмање 120 хиљада Ирачана и више од 4 хиљаде Американаца.

Већ лети 2003. године су ирачки шиити и сунити почели да наносе страшне губитке и Американцима и једни другима, користећи импровизоване експлозиве – испало је да је то најубитачније оружје 21. века. У међувремену властима Британије и САД постало је све теже представљати тај рат сопственом становништву: оружје за масовна разарања у Ираку није било нађено. Поред тога је новинар Би-би-си Ендрју Гилиган оптужио британског премијера Тонија Блера, што су његови људи смишљено драматизовали извештаје обавештајних служби о тобоже постојању код Садама Хусеина нуклеарног програма. Данас Гилиган у интервјуу Гласу Русије тако објашњава одлуку Блера да се прикључи америчком походу у Ирак.

- Они су мислили да ће то бити лака победа, те су потценили тешкоће, на које ће наићи. Мислим да је Тони Блер замишљао ту операцију попут другог Косова. Он је, свакако, био свестан да ће на почетку рата бити страшна галама негодовања од стране такозваних либералних кругова. Он је предвидео пророчанства о бројним избеглицама и лешевима у црним врећама. Међутим, на крају крајева, надао се Блер, све ће се завршити добро, губици неће бити велики, а окупационе снаге ће бити дочекане радосно. Он је у свему погрешио.

Међутим, када је лети 2003. године био откривен извор Гилигана – експерт за биолошко и хемијско оружје Девид Кели, који је радио за министарство одбране Велике Британије, дошло је до трагедије. Кели је извршио самоубиство, док тобоже независна комисија, која је водила истрагу те ситуације, оптужила самог Гилигана и руководиоце Би-би-си: Гевина Дејвиса и Грега Дајка. Сви су они остали без посла. Тако је била мало подигнута завеса, која је скривала апарат приморавања и фалсификацие, који је још од почетка 1990-их година припремао јавно мњење западних земаља за инвазију у Ирак. При томе је безбедност Курда, шиита, које је дуго жалила западна штампа, и других Ирачана, најмање забрињавала организаторе инвазије. Пред микрофоном је Ендрју Гилиган.

- Нема сумње: да је Садам Хусеин остао на власти, Ирак би имао много мање губитака. 200 хиљада Ирачана не би погинуло. Многи Ирачани су умрли пре рока због санкција за Ирак, док је Садам Хусеин био на власти. Међутим, број је неупоредив. Што се тиче мањина, Курди су имали своју аутономију, формирану почетком 1990-их година. Ако су Ирачани гинули за владавине Хусеина, то није ништа у односу на катастрофу, која се зове рат.

Као резултат, жртве усвојене онда одлуке, у коју су биле увучене и САД, и Британија, и Пољска, и Грузија, постали су грађани тих земаља, као и буџети лидера коалиције – Американаца и Енглеза. Објављена недавно од стране Харвардског универзитета истраживања процењују укупан обим губитака од 4 до 6 билиона долара. И то, како истиче у интервјуу Гласу Русије Американка Џо Комерфорд, извршни директор фонда Национални приоритети у САД-у, већина рачуна још треба да стигне.

- Данас у земљи услед два рата: у Ираку и у Авганистану, који трају више од 10 година, живи више ветерана, него у току последњих 50 година. У Ираку и даље трошимо новац за такозване војне напоре, мада се та тема прећуткује.

Иначе, нема основа да се очекује да ће такве мисли обузимати америчке власти. Барака Обаму штампа већ назива «председником рата» - интензитет оружаних конфликата за његове владавине се није смањио. За сада све проблеме сноси америчка професионална армија – предмет зависти војних људи читавог света 1990. године. Необично високи степен самоубистава, психичких оболења, потпуно или непотпуно неспособних за рад ветерана – ти чиниоци већ почињу да крше некада беспекорни углед америчке арммије. Постоји вероватноћа да је то само почетак.