Александар Лукашенко – интервју за „Русију данас” који необјављују србски медији

 Дугогодишњи белоруски лидер Александар Лукашенко, којег медији на западу називају ‘последњим европским диктатором’ само зато јер се одбија слепо покоравати вољи Брисела и Вашингтона и који је рекао не приватизацији и продаји државних компанија странцима, за Русију данас је дао опширан интервју у којем оштро одбацује критике упућене на његов рачун.

Говорио је ио стратешком партнерству са Русијом и могућности уједињења у јединствену државну заједницу, односу с покојним председником Венецуеле, Хугом Чавесом, о томе како не постоји никаква могућност да председничко место без избора наследи било ко из његове породице, односима с Европском Унијом, те о политичкој и привредној ситуацији у земљи.

На оптужбе да је он ‘последњи европски диктатор’, новинарки РТ-а, Софије Шеварднадзе, белоруски председник је одговорио речима: ‘Неко, да би некоме диктирао своју вољу, за такво што мора имати економске, војне, социјалне и ресурсе у људству. Ја од свега тога немам ништа. Дошао сам на власт на изборима на којима сам победио као опозициони кандидат ‘.

Политичко вођство Белорусије због наводне ‘репресије над опозицијом, кршења људских права и непоштовања демократских стандарда’ већ дуги низ година трпи критике са запада. 250 белоруских званичника, укључујући и председника Лукашенка, као и 32 предузећа, на удару су санкција наметнутих од стране Брисела. Санкције подразумевају забрану уласка на територију Европске Уније политичарима, а компанијама је замрзнута сва имовина.

Софија Шеварднадзе / Русија данас: Господине Лукашенко, поздрављам Вас и хвала што се се одазвали нашем позиву. Дошли сте у Ст Петерсбург како би с председником Путином разговарали о даљој интеграцији Русије и Белорусије. И раније је било говора о заједничкој валути, застави, парламенту … Међутим, након двадесет година је очигледно да се то неће догодити. Зашто је већи део ове замисли пропао?

Александар Лукашенко: Прво да Вас поздравим и кажем како би било штета не одазвати се Вашем позиву. Што се тиче предлога о интеграцији који нису остварени, слажем се са свиме, осим да се ‘никада неће догодити’. Зашто?

Историјски гледано, Белорусија је пост-совјетска република која је највише повезана с Русијом. С бившим председником Борисом Јељцином смо потписали документ о јачању сарадње и подстицању интеграције. Данас нам је потребан нови законски оквир како би се наше земље што више зближиле. Због тога смо потписали уговор о стварању Заједнице држава Белорусије и Русије . То је име наше заједничке државе, али и прилика за остварење наших планова.

Садашњи председник Владимир Путин, био је међу онима који су помогли да се постигне овај споразум. Документ који смо потписали с Јељцином ратификован је у парламенту за време Путиновог мандата. Касније ми је Димитиј Медведев рекао како ће и он наставити започето. Дакле, сви смо сарађивали на овом новом уговору.

Сада, ако боље погледате, видећете како се ради о документу који је јасан план за стварање јединствене државе. Он има све кључне елементе за стварање заједничке валуте и институција. Иако се ради о врло детаљном нацрту, морамо направити и нови устав, те расписати референдум о том питању. За сада нисмо направили још само последњи корак: нови устав и референдум.

РТ: Зашто?

АЛ: Ви мене питате зашто? И ја се питам. Можда то питање треба поставити неком ван Белорусије?

РТ: Мислите на елиту која се не жели одрећи моћи?

АЛ: Постоји неколико разлога. Ја нисам био тај који је кочио референдум. Напорно сам радио на овом уговору и потписао га. Међутим, постоје људи у Белорусији, а посебно у Русији, који се противе нашим плановима.

У вези валуте, у почетку смо замишљали нешто као наднационалну валуту, нешто попут евра. Тада је предложено да то ипак буде руски рубаљ и да се штампа у Русији. За Белорусију би то значило губитак суверенитета. Како можете имати државу без свог новца?

Ми полазимо од претпоставке да се заједничка држава гради на основу равноправности. Ако томе није тако, заједница је неодржива. Када су се наши партнери почели фокусирати на заједничку валуту, то вам је као да градите кућу од крова на доле. Наш је предлог био да се иде корак по корак, у складу с оним што смо ратификовали. Нажалост, нисмо успјели уклонити ове препреке и није се могло ићи даље.

Тада смо разговарали с председником Путином и одлучили покушати учинити некакав напредак по питањима у којима се слажемо. Као што сте чули на конференцији за новинаре, успели смо да створимо Заједницу држава.

Резултати наших напора би се могли применити и шире, а не само на простору бившег Совјетског Савеза. Постигли смо и значајан напредак у области људских права. Људи Белорусије и Русије имају једнака права у образовању, здравству, медицини, спорту, култури, те другим областима. То је готово као да живимо у истој земљи.

Што се тиче привреде, ту смо продубили нашу сарадњу. Наши предузетници увозе око 70% сировина из Русије. Потрудили смо се да уравнотежимо индустрију. Почевши од снабдевања нафтом, до прехрамбене индустрије.

Даље, имамо заједничку одбрану, спољну политику. Имамо један буџет …

РТ: Како мислите ‘један буџет’? Шта је то?

АЛ: Средства која су уложена у 38 заједничких који ће створити финансијски оквир или заједничку имовину која ће бити део Заједнице држава. Тај буџет за сада износи 5 милијарди рубаља, а њиме ће се финансирати 38 пројеката у пољопривреди, индустрији, култури, образовању, здравственој заштити и другим областима. Захваљујући том постигнућу направили смо значајан напредак у ономе што смо потписали у уговору. Осим тога постигли смо и царинску унију, која је довела до стварања заједничког простора: Евроазијске економске уније.

РТ: Слажете ли се с аналитичарима који тврде како је то покушај обнове некакве мини-верзије Совјетског Савеза?

АЛ: Неки то пореде са мини-Совјетским Савезом, а други с Европском Унијом. Нека говори ко шта хоће, наш је посао да гледамо у будућност. Показатељ нашег успеха је трговинска размјена у протекле две године.

Трговинска размена између Белорусије и Русије је достигла 45 милијарди долара, што је за 16% више од онога којега смо имали пре потписаних споразума. 16% је огроман раст у само двије године. Морам напоменути како увоз и извоз расту у истом омјеру, те како размена не зависи о руским енергентима. Дакле, наш заједнички рад на интеграцији је за последицу имао привредни раст иу Белорусији иу Русији. Казахстан је такође имао велике користи од интеграције. Прошле године је у оквиру Заједнице Независних Држава остварио раст трговинске размене од 38%.

Наше одлуке су омогућиле привредама Евроазијске заједнице да се лакше носе са последицама глобалне финансијске кризе. Можете то упоређивати са Совјетским Савезом, Европском Унијом, или неком другом заједницом, али у целом свету се догађају сличне ствари. Узмите нпр АПЕЦ, или Мерцосур у Латинској Америци.

Управо сам се вратио из Венецуеле и тврдим како су те организације једини начин да се опстане у конкурентском окружењу. Зашто не бисмо користили позитивна искуства Совјетског Савеза како би унапредили наш однос?

РТ: Није ли то враћање у прошлост, уместо да се гледа на будућност?

АЛ: Не, не ради се о прошлости. Ми никада нећемо моћи обновити Совјетски Савез, који је по моме мишљењу завршио несрећно, али се требамо користити искуствима тог периода. То ће нам помоћи да ове нове независне државе сарађују ефикасније и да опстану у овим тешким временима. Оне морају створити боље животне услове за своје народе иу томе нема ништа лоше.

Хуго Чавез је започео историјски процес интеграције и њега неће ‘отпухнути први вјетар’ сада када њега више нема

РТ: Да се ​​одмакнемо мало од Русије. Што кажете о Хугу Чавезу? Он је човек који је ујединио светске лидере који се опиру западу и западним корпорацијама. Сада, када га више нема, како видите будућност његовог покрета?

АЛ: Његова политика садржи елементе које сте навели. Но, не бих рекао је Чавес успео све ујединити, јер је то јако тешко учинити. То сам схватио када смо постали део Покрета несврстаних. Постоје снаге, понајприје САД, које желе преузети контролу над Покретом несврстаних и придобити поједине земље на своју страну. Хуго Чавез је напорно радио како би ујединио земље у развоју.

Његов допринос је велик и срећан сам што сам радио заједно с њим. Међутим, нисмо били у стању да превазиђу центрифугалне силе у Покрету несврстаних из разних разлога. Дакле, не бих се прецијенио у том смислу и изјавио како смо Чавес и ја направили некакав велики напредак у том подручју.

Ипак, он је пробудио Латинску Америку, у којој су готово сви лидери левичари. То су сви они који су дошли одати последњи поздрав Чавезу и то је јасан знак његове оставштине. Он је отишао, али Латинска Америка, са јаким и сложним вођама иде даље. Узмите Рафаела Корреу у Еквадору. Он је економиста, интелектуалац ​​и јака личност, па предсједнице у Бразилу и Аргентини. Сви су они јако активни.

Нећу погрешити ако кажем да је тај процес неповратан и како ће утицати на цео свет, а не само на Латинску Америку. Тај тренд се може само игнорисати, јер се сличне ствари догађају иу Африци и Азији, те другим регионима. Допринос Чавеза је био значајан, али га не треба прецењивати. Оно што желим рећи је да овај покрет за слободу, независност и праведност неће одувати први вјетар сада када њега више нема. Наравно, његова улога је изузетно битна у свему томе.

РТ: У Венецуели није само Чавез био популаран, постоје још две или три особе из политичког живота који су добро познати свету. Но, ако узмемо Белорусију, сада сте само ви у средишту пажње. Пре или касније, морати ћете некоме предати власт. Шта мислите о томе?

АЛ: Да будем искрен, не размишљам о томе. Заклео сам се како власт нећу предати никоме из моје породице или деци. Ту нема никакве двојбе. Тко год био мора победити на фер изборима и преузети власт. Сјећам се када побиједио као опозициони кандидат, као и свих следећих избора које сам освојио. Наравно, сви су говорили како сам намјестио резултате избора што није истина. Поштени аналитичари никада неће рећи да сам освојио изборе преваром.

Увек сам играо по правилима и желим да људи који буду дошли на власт послије мене учине исто; побиједе на фер изборима. Да то није тако, народ у Белорусији никада не би трпио Лукашенка као председника. То је народ интелектуалаца, добро образованих, талентованих и паметних људи.

Да ли ће председника Лукашенка наследити један од његових синова?

РТ: Нисте никога одгојили као наследника?

АЛ: Не. Ја сам одлучио да никога нећу јавно подржати. Људи ће, када за то дође време, сами изабрати свог вођу.

РТ: Сјећам се самита у Венецуели када је председник Чавес рекао: ‘Данас имамо велики одмор, наши су гости председник Лукашенко и његов син’. Ви сте му рекли како је добро што је споменуо дечака ‘требамо некога ко ће за 20-25 година знати преузети палицу’.

АЛ: Нисам рекао ‘преузети палицу’, рекао сам ‘некога ко ће се бринути о нашој ствари’. Сећам се тога и то сам рекао на одговоран начин. Када сам рекао ‘бринути о ..’, то не значи на мора преузети кормило и постати председник. Ми у Белорусији имамо 1.000.000 дечака као Лукашенко млађи и само од њих зависи који ће наставити мој посао.

Сада имамо оно што смо постигли. Белорусија је сада суверена и самостална држава и то по први пут у историји траје већ двадесет година. То је највећи успех мог посла. Све проблеме смо решили осим границе са Русијом. Но, то у овом тренутку није ни битно. Ми то не видимо као проблем.

Имамо Белорусију коју смо изградили сопственим рукама, а млади попут мог сина ће одрасти и они ће бити ти који ће наставити наш посао.

Искрено, нисам мислио на мог сина. Он, да би се кандидовао мора имати 35 година и ако погледате то је још 30 година. Ја нећу живети толико дуго, а чак и ако доживим тако дубоку старост, нећу бити председник.

РТ: Ако Николај, Ваш син, буде желио градити политичку каријеру, да ли ћете подржати његов избор?

АЛ: Он је слободан да одабере чиме ће се бавити. Но, ја лично не бих волио да се бави политиком. Сада му је осам година и већ је довољно видио шта то значи. Он за сада не размишља о томе, а ја никада не расправљам о томе у кући. То није тема за разговор са децом.

Што се тиче мојих старијих синова, они имају јасан став према томе. ‘Нама је доста и твог председништва’, рекли су ми. Не, не разговарамо о ‘примопредаји власти’, аи зашто би. Ја сам још увек жив и здрав и мислим да ће тако бити још неко време.

Опозиција у Белорусији не ради у интересу своје земље и бојим се да би сву државну имовину приватизирали и распродали за ‘један цент’

РТ: Исправите ме ако сам у криву. Имам овде један Ваш цитат где стоји: ‘Ужасавам се при помисли да би белоруско богатство, које смо тако тешко створили, могло ићи на приватизацију’. Мислите ли да ће, када Вас не буде било, белоруска имовина бити распродата? Не мислите ли ваљда да је систем у Белорусији толико крхак да ће се одмах урушити када Вас не буде било?

АЛ: Истина, тога се бојим. Међутим, не мислим да ће Белорусија пропасти као држава и да ће се умањити њен капитал. Мислио сам на државно власништво, предузећа која су стуб привреде, пољопривреду, коју смо унапредили. Узмимо само пољопривреду. Прошле године смо извезли робе за 5 милијарди долара, а у време када сам постао председник нисмо могли прехранити свој народ, а у трговинама смо имали празне полице.

Данас имамо довољно хране за све наше људе, а цене су знатно ниже него у Русији, Украјини или ЕУ. Како би све то постигли, уложили смо много новца и труда. Сада замислите да неко жели приватизирати пољопривреду и од великих државних предузећа направити велики број мањих фирми. Наше фирме су, приватне или државне, по неколико пута веће од некадашњих совјетских колхоза.

То су огромне површине земљишта која се крећу 9.000-22.000 хектара. Дакле, ако дођу неки нови људи који то одлуче продати, Белорусија ће се суочити са катастрофом. Бојим се да ће уништити наш систем. Не желим да се наша предузећа продају за један цент. Бојим се за Белорусију, јер такве људе има свака нација и свака држава.

РТ: То, међутим показује да ли је систем одржив или не …

АЛ: Ово је одржив систем и не значи да ће пропасти када ја будем отишао. Међутим, то ће се догодити ако нови председник и парламент одлуче уништити Белорусију. Не желим себе хвалити превише, али пуно зависи о томе ко води једну државу. Пример моје земље је доказ тој тврдњи и моје забринутости о томе ко ће бити задужен да води земљу после мене. Новинари за Белорусију кажу да је уредно и пријатно место за живот. Наравно, пуно тога се може поправити, али промене морају имати еволуцијски карактер. Оне се морају одвијати постепено.

РТ: Шта мислите о својим политичким противницима? На пример, онима с председничких избора 2010.

АЛ: Да будем искрен, ја их не схватам озбиљно. Ови избори су показали ко су ти људи и колико заиста вреде. Имао сам десет опозиционих кандидата, који су добили 1,5-2% гласова. То је њихов резултат. ОК, могу се они жалити како су били у неповољнијем положају, па нека буде и 5%. Како да их озбиљно схватим када причају такве глупости да их људи напросто не прихвате? На протесте у Минску, када су хтели ‘срушити режим’, на средишњи градски трг је дошло 800 људи. 400 су били стални опозициони активисти.

РТ: Често говорите како је демократија у Белорусији боља од оних у Америци или у Европи …

АЛ: Апсолутно! У само пар речи могу доказати како у Белорусији не постоји никаква диктатура. То сам често објашњавао западним политичарима. Да би били диктатор као Стаљин, морате имати ресурсе, јер они су најважнији. Рецимо, нуклеарно оружје, нафте колико има Хуго Чавез, природног гаса као Русија, људи барем милијарду и пол, као Кина, итд, итд …

Да би неко био диктатор и наметао своју вољу мора имати средства за то: економска, социјална, војна , ресурс у људству, и тако даље. Ја од свега тога немам ништа. Ја тврдим како немамо неки глобални значај и не видимо себе као силу која може решити неки проблем. Једноставно немамо средства за такво што. Оно што желимо, то је пронаћи своје место у овом свету и живети као просечна цивилизирана европска држава. То је све што ја желим.

РТ: Ако је тако као што говорите, како то да се у Белорусији у задњих 19 година није појавила ниједна значајнија политичка личност?

АЛ: Вероватно зато што је садашње вођство толико јако да засени све остале. Нисам ја тај који може одговорити на ово питање. Наравно, имамо оно што се зове ‘опозиција’, но ја их зовем ‘пета колона’, јер раде у интересу страних сила, а не за добробит своје земље. Они нису попут Зиуганова у Русији, који је опозиција, али ради за Русију и руски народ. У Белорусији је опозиција финансирана споља и они раде оно што им се нареде они који их плаћају. Да ли је то прихватљиво? Који људи ће подржати такву опозицију?

Они који раде са мном, а то су утицајни функционери, попут премијера, његовог заменика, министара, начелника Главног штаба, гувернера, познати су људима. Ви их не познајете, јер не живите у Белорусији. Осим њих ту су талентовани привредници који воде предузећа, али и ‘пета колона’, тј та такозвана ‘опозиција’. Зовем их тако због онога што чине. Међутим, не треба бринути, јер су људи упознати са оним што раде и када дође време ми ћемо имати нове вође.

Пре много година за Лукашенка није знао нико. Можда је неко и чуо за заступника који је био члан антикорупцијског одбора, водио реформу пољопривреде и сусрео се с Горбачовим две године раније. То је значило да знате радити свој посао. У Кремља се нису позивали бескорисни људи. Корак по корак, нашао сам се у средишту пажње. Нико није очекивао да ће људи, поред председника Врховног савета Шушкевицча, премијера Кебича и лидера опозиције Пазниака, изабрати мене. Ко је могао претпоставити да ће народ изабрати тада 38-годишњег Лукашенка. Ја још увек не знам зашто су људи гласали за мене, но ипак, и такве се ствари догађају.

Белорусија и Европска Унија

РТ: Господине предсједниче, Европа Вам замера недостатак политичког плурализма, слободе говора и тако даље. Попис је дуг и Ви га знате. Зашто сте ‘персона нон грата’ у ЕУ?

АЛ: Анализирао сам неке ствари и кажем: ‘У реду, Лукашенко је непожељна особа за вас (ЕУ / САД) и ви ћете њему ускратити улазак у ваше земље и могу то разумети’. Али не разумем зашто је ускраћен улазак мојим старијим синовима и овом најмлађем, који је још дете. Што су они то погрешили? Имају ли они везе с наводним лажирањем избора?

Моја деца немају никакве везе са изборним процесом у земљи. Њих је Европа једноставно обиљежила и забранила им улазак у ЕУ. Ако им је стало до људских права, зашто крше права својих грађана? Ја могу разумети зашто не желе Лукашенка. Не зато јер сам аутократа или диктатор, како желите, него једноставно јер им је Вашингтон наредио да тако поступе. Осим тога, зашто су забранили улазак и судијама, па судије поступају по закону. Што су они погрешили? То важи и за многе друге.

Ако питате зашто баш мене? Одговорит ћу Вам. Када се Белорусија појавила на мапи, као и многе друге земље које су настале распадом СССР-а, ја сам се одлучио за независност. Међутим, у свету су постојали људи који су желели наша добра. Неко је желео калијум, нетко рафинерије, или црпилишта нафте, пољопривредни сектор такође, но ја сам рекао: ‘Не! то неће ићи. Ништа нећемо продавати у бесцење “. Ми смо одлучивали шта ће се и за колико новца продати и да ли ће то бити удео у некој фирми или цела фирма. Они су хтели да се све уради на другачији начин и зато су ме почели називати свакојаким именима.

Даље. За разлику од ЕУ и већине бивших совјетских држава, попут Украјине, Грузије и тадашње Русије, ми нисмо изабрали капиталистички систем слободног тржишта у којем се све врти око приватног власништва иу којем се државне компаније морају приватизовати како би пословале. Ми смо државне компаније модернизовали и уложили средства, како би биле од користи нашим грађанима. Одлучили смо приватизирати један део, али не све.

Многи су незадовољни због тога, али ми смо социјална држава са јако социјалном политиком. Нудимо бесплатну здравствену заштиту свим грађанима, школовање у којем имамо двоструко више студената него у време СССР-а. Имамо и програме које студент могу похађати плаћајући их, али су под строгим државним надзором. Све приватне школе које нису радиле у складу са законом смо затворили. Сада имамо око пет високошколских установа са високим међународним стандардима. Сигуран сам да би многи волели да је другачије, али то је мој приступ и стога имамо друштвени и привредни модел који се битно разликује од онога којега би хтео запад.

Када је реч о законима, они нису тако ригорозни да би онемогућили политичку утакмицу, али када влада парламент и влада, а председник нема никаквог утицаја, долази до сукоба. А тада цену плаћају људи. Јер у таквом систему је кроз приватизацију лако доћи до државне имовине. Што се тиче слободе говора, плурализма и других ствари, то су све глупости. Како је могуће да данас, поред толико медија, неко помисли да се може сузбити слобода говора?

Нема начина да се то спречи, јер ја немам утицај на неки канал, рецимо у Русији. Но често се догађа да ја дам добар интервју некој западној медијској кући, а они потом исеку садржај и убаце ствари да не могу вјеровати својим очима кад гледам. Ја нисам тип који ће блатити друге људе и увек сам отворен за расправу, само ако се супарник не служи прљавим триковима. Пре 10-15 година сам био приморан да реагује на такве ствари. Данас знам да људи сами виде какав сам тип особе и да то што говоре о мени напросто није истина.

Плурализам, кажете!? Не знам да ли знате да у Белорусији 51% становништва активно користи Интернет. Како ја могу ушуткати 51% становништва? То су глупости. Немам намјеру градити никакав систем који би ову државу коштао више но што вреди. У Белорусији има доста плурализма, а ја лично прилично добро разумем све оно што се догађа. Уместо да уводим забране, ја се једноставно оградим од таквих ствари, а ако је потребно имам довољно снаге за борбу против оних који желе зло мом народу, земљи и породици.

РТ: Када смо код тога, пре две године сте говорили како су се Немачка и Пољска уротиле против Белорусије. На какву врсту завере сте мислили? Ко стоји иза тога?

Ал: Никада то нисам назвао ‘завјером’. Сусрео сам се са министром спољних послова Немачке, Гвидом Вестервеллеом, који је (иако ја то тада нисам знао) хомосексуалац, и пољским министром Сикорским. Сикорски је започео тему око геј-прајда и рекао како је ‘Лужков (градоначелник Москве) забранио геј-прајд и би ли и ја тако поступио’.

Одговорио сам да не бих забранио, али не би дозволио да се одржи у центру града и како ми и не сметају лезбејке, али мушкарци да. Они су само слушали, али је скандал избио када су отишли. Мој министар ми је рекао како ми је доставио податке ио њиховим приватним стварима, али их ја нисам прочитао. Међутим, медији су све извадили из контекста и направили скандал око тога.

Гледајте, ја мислим да то уопште није важно. Они су к мени дошли с пописом захтева: ‘Ми желимо то, то то и то и онда можемо бити добри пријатељи’. Ја сам одговорио како нешто долази у обзир, али нешто неке ствари апсолутно не. Између осталог, они заузврат нису нудили ништа. Онда су ми приговарали како сам силом растјерао демонстранте.

Гомилу од 400 људи који су хтјели провалити у зграду владе. Имате све снимљено и емитовано је уживо. Како би нека европска земља одговорила на такав покушај? Ми нисмо хтели да користе водене топове јер је био децембар, нисмо користили ни сузавац, ни гумене метке, као што то раде у ЕУ. Једноставно смо предузели мере како би заштитили зграду владе, а они то сада користе као аргумент како сам прекршио обећања.

‘Посљедњи европски диктатор’ и како Запад види Белорусију

РТ: У 99% материјала које сам прочитала спомињете се као ‘последњи европски диктатор’, а негде и сами себе иронично тако називате. Шта кажете на то?

АЛ: Ја сам то учинио када су ме интервјуисали западни новинари. Они ионако објављују ‘како је Лукашенко диктатор’, те ‘ако не једе људе, једе жене’, итд Онда дођу и седну насупрот мене и ја кажем како имам аутократски стил владања којега је дефинисао систем. Међутим, они не разумеју како постоје разлози за изградњу овог система и како сам ја ипак дошао из народа. Нисам дошао ниоткуда. Никада нико није покушао да размишљају на тај начин и признати да је ово систем који даје резултате. Тада сам рекао како су срећни што су видели ‘последњег европског диктатора живог’ и како га више неће видети.

наставиће се